Radenska " Tri srca ", Cipiripi krem, to u ceger pa plastičnim Borovo sandalama, trk uz stepenice da majka što pre zamiriše kuću palačinkama. Za ceo album Štrumpfova, falile su još četiri sličice. Ako se završi domaći tačno, bez grešaka i na vreme, dobićemo za po koju kesicu Štrumpfova više.
Prođoše mi kroz misli neka sećanja na detinjstvo . . . U parku sam nekih dvadesetak minuta. Ptice pevaju kao na šumskoj audiciji: ispravile glavice, istegnule vratiće pa svaka svojim glasom, kao da žele da zadive svakog prolaznika ili slučajnog posetioca parka poput mene. Parkovi nisu kao nekada. Gledam danima, ( tuda prolazim), klince kako se "igraju": spravice su prazne, penjalice i vrteške takođe. Klinci kao male , grbave prikaze, kuckaju po svojim telefonima. Ne razgovaraju. Kuckaju. Danas , upravo u parku, prisustvovala sam sceni koju, sigurna sam, neću zaboraviti nikada: dvoje klinaca, sede jedno do drugog, slovo izustili nisu samo po nekad, podignu glavu i čudno se , kratko pogledaju i ponovo spuste glave put ekrana. Shvatih - razmenjuju poruke među sobom! Ne govore! Da nisu nemi shvatih kada jedno od njih dvoje prodorno negodovaše" Brate, šesti put mi stavljaš istog smajlija! Pa sad ti kuckam da ne mogu pre dva, ti opet pitaš!"
Šta je ovo?! Mislila sam da roditelji preteruju kada mi pišu o problemima sa kojima se suočavaju u odnosu sa sopstvenom decom nad kojom gube kontrolu. Ni malo mi nije žao i to sam, ni sama ne znam koliko puta, pisala. Ne žalim ih i nemam trunku razumevanja. Kako bih? Čim se rode ljulja ih uređaj umesto roditelja ( prvenstveno majke ). Te iste majke ( retko koja), nemaju vremena da skuvaju deci domaće kašice. Mobilni telefoni su dadilje. Sve više unjkave, grbave, ćorave i polu - blentave dece. Sve više roditelja očajnih svojim životima. Svaka druga ( ako ne i svaka ) trudnica u našoj zemlji, u dubokom je tripu da u svojoj utrobi nosi vrhunskog sportistu, svetskih razmera ili glumicu za kojom će umirati Holivud. Naša posla. Rade majstor ili Đole električar, možda Mara šnajderka . . . kome to treba!?
Generalno, mislim da koren našeg problema a i muke, leži duboko usađen u nas same: dresirani da razmišljamo i živimo na komunistički način a u novonastalim društvenim normama ( sa sve radnim vremenom ) svojstvenim zapadu, očekuje se adaptacija bez greške.
To je , pokazuje se, nemoguća misija. Radno vreme nije prilagođeno očuvanju porodice. Robovi. Svuda okolo. U marketu, pošti, banci, školi, zdravstvu . . . svako zanimanje, da ih ne nabrajam, trpi. Otuđenje od porodice je ogroman problem na globalnom nivou. Isfrustrirani, očajni skoro u vreme večere, dolazite kući željni samo dve stvari: tišine i ćutanja. Zatiče vas suprotno: haos i galama. Morate biti roditelji. To ste hteli. Tako društvo traži. Dete nije samo igračka od meke kožice namazana baby losionom. To budu veoma kratko. Koliko vreme brzo leti, upravo se tu najbolje vidi. Dakle, te meke " stvari " su porasle, traže ono što im pripada: pažnja, pomoć oko obrazovanja i odrastanja. Kako to kvalitetno pružiti svom naraštaju ako ni sami niste " namireni "? Ni na jednom polju i planu. Nikako . . . i tu nastaju golema muka . . .
I najgore je od svega što roditelji, jureći za poslom, uglavnom da bi svom sve zahtevnijem podmlatku ispunili bar deo prohteva, ostaju željni te iste dece i gledaju šta od njih pravi ulica sa koje se uveče samo ušunjaju u svoju sobu i brzo za sobom zatvore vrata da zametnu tragove ko zna čega.
A ta ista deca, ova današnja, iako tek decenijama kasnije, ostanu željni tih istih roditelja, a postanu toga svesni onda kad bude kasno . . .
I tako se, kao što rekoh, svi vrte u začaranom krugu. Kao avlijaneri trčeći za sopstvenim repom. Zarobljeni u vremenu koje se prebrzo promenilo. Vremenu koje nameće da se ima sve, po svaku cenu. I dok pristaju na tu đavolju rabotu, ljudi maštaju o danima koji sada izgledaju kao neki davno prošli život, kada su bili srećni sa jednim jedinim "lada" keksom, lizali prah šećer sa malih prstiju, igrali se sa bilo čime što nađu u dvorištu, od lopte do najobičnijeg kamička. Ova današnja deca nemaju šta da pamte, jer jedva čekaju da uđu u svet odraslih, ne naslućujući šta ih tamo čeka. A, kada shvate . . . Povratka nema . . .
Dušica M. Ognjanović
No comments:
Post a Comment