Ka pustom putu . . .

 Ni kometa, ni raketa, ni rat, ni glad, neće uništiti svet. Neće ni mutiranje virusa, ni otkazivanje poslušnosti veštačke inteligencije. Ne. Uništiće ga sujeta. Ista ona koja nekada najdražeg anđela oterala pravo u pakao i večno prokletstvo. Tako će gordost da satre i nas. A, sve ovo o čemu se priča samo su posledice samoljublja, želje da se bude bolji, jači, da se drugi nadmudri, pobedi, da stvorimo mašine koje će da nam ugađaju isto kao i ljudi od kojih smo napravili robove i čija je svrha samo da nam služe.

Gordost, kojoj je nebo granica. Obavezno bez pokrića. Jer istinski pošten, dobar i pametan čovek teško da će izreći za sebe nešto od toga. 

Pošten čovek se čitav dan preispituje je li se ogrešio o malog, žutog kučka kojeg je žureći nogom nasred ulice zakačio. Nepošten neće stati ni kad zgazi čoveka. Ovaj prvi će da ćuti i da se u sebi i pred sebi sličnima kaje. Ovaj drugi će na sav glas pred njemu sličnima da objašnjava kako nije kriv i kako je neka budala koju je pokosio izletela ispred njega i ulubila mu tek poliran auto; a oni naravno znaju koliko to košta.

Dobar čovek će da pomogne drugome i na svoju štetu. I najčešće tako. Odvojiće od usta, od plate, od vreme kojeg možda nema još mnogo, samo da nekom drugom bude dobro makar na sat ili taj jedan dan. I biće srećniji ovaj prvi od onog drugog. Zato što hrani srce i dušu i napajajući se tom milinom bude mu lepo. Loš čovek će iznaći sve moguće načine da pokaže da su svi drugi, a naročito neko koga njegovo urokljivo oko izabere za žrtvu baš taj dan, da su dakle gori od njega i obavezno uvučeni u neku izmišljenju podlost, koja može da ih košta posla, braka, zdravlja, pa i života. Koga briga.

I pametan čovek moliće Boga da mu da vremena da iščita sve knjige napisane pre i za njegovog vakta, da sazna sve što je siguran da ne zna, da proveri, istraži, da nauči i da se budi u zoru, sa otvorenom knjigom na grudima, svhativši da je spavao jedva dva sata. A, glup. . . On će vas uveravati da je sve ikada napisano i izrečeno tričarija spram onoga što on ima da saopšti i zato pažljivo mora da se sluša da te baljezgarije za koje, nesrećnik misli da su sa vrela mudrosti, neko ne propusti.

Zato pokvarenjacima i glupacima uvek treba publika. Što veća! Sve prljave poslove završiće iza vaših leđa, ali ishod te na sumpor smrdljive rabote saopštiće svima. Ako ne može da okupi mase, ići će od usta do usta. . . Dok ne zatruje sve oko sebe.

Ipak, od svih mogućih vrsta bednika koje postoje pod nebeskim svodom, koji se još samo čudom Božjim nije sručio na nas, najviše i najdublje prezirem one koje izdvaja jedan konkretan gadluk - samoživost.

Sve i svi su u mojoj službi i to je u redu. Da neko učini sve za mene, to se podrazumeva. Žrtvovanje vremena, odnosa, života zarad ljudine kao što sam ja, opravdano je, valjda se. zaboga, to ne dovodi u pitanje. Ali da to "ja" sleti na zemlju sa tog lažnog prestola, od okvašenog kartona, na koji je u mislima samog sebe postavio i da učini nešto malo, ali dobro za nekoga. . . Nema šanse. Ne dolazi u obzir. Nemojte me zasmejavati. . . Neće, ni po cenu života i tog izmišljenog ugleda. Ne, taman mu rekli da mu od tog trenutka milosti sve zavisi. Ne. Neće. Jer vam, pre svega neće poverovati da njemu takvom može bilo šta loše da se dogodi. Pogotovo ne zbog nekog "crva".

A, onda, samo preko noći neka kola krenu nizbrdo, točkovi od trulog drveta počnu da otpadaju, krov sa dvokolice da se rasipa, konj zaglibljen i nemoćan da izvuče i sebe i gazdu iz blata . . . Ovaj sedi i uspaničen čeka da se probudi iz košmara u koji je upao. Ne pada mu na pamet da se pomoli. Ili da iskoči iz kočije i pomogne konju da se dočepa suvog parčeta zemljane staze i tako ih spase obojicu. Ne. Kad nije hteo da pomogne čoveku zašto bi konju. Ne shvatajući da i jedno i drugo čini na sopstvenu štetu. I ne. Kad se Bogu nije zahvaljivao dok je sabirao sva ovozemaljska blaga, uveren da je na delu njegova sposobnost a ne Božija milost, zašto bi se onda obratio tom istom Bogu u trenutku najvećeg ropca. Kad može on to sam. Samo što nije . . . I nepun sat kasnije, kad više ni ramena ne može da pomera, duboko ukopan u kaljugu koja ga je stisla i okovala, dovoljno daleko od svih i svega da bi imalo smisla zapomaganje čak i da mu je ostalo glasa, "svemoćni" licemer shvata da mu je iznad živog blata ostala još samo glava koju drži visoko podignutu i dok tone, ali sad zagledan u nestvarno vedro nebo, koje dozivajući se preleće jato razdragane ptice, užurbano hrle u toplije krajeve, da onako kako im je Gospod dao i uredio, prezime negde gde će ih grejati sunce, hraniti ribice koje budu ugledali pod bistrom vodom, gde će biti zbrinute, site, spojkojne i bezbedne.

I tek tad shvata. I to saznanje o promašenosti života i uzaludnosti svih nepočinstava ubija licemera i pre nego što mu živo blato dođe do poganih usta. 

Pukne taj meh pun gnoja i greha ušančen na mestu po sredini grudi. . . Na mestu gde u čistom čoveku kuca  . . . srce. . .

Dušica M. Ognjanović