Trešnje

 Viola je Italijanka. Upoznala sam je poslovno, učinila mi se draga, iznad svega pristojna, što posebno cenim, i vremenom , dozvolila sam joj da uđe u moj svet, bude deo njega i postale smo prijateljice. Trudna je. Nije baš u cvetu mladosti, kasne tridesete pa brine. Ako mene pitate i previše. Kažem, uzdaj se u Boga i ne budi toliko naporna ženo. A ona se grleno , slatko nasmeje i kaže da sam luda i da me zato voli. 

Na pijaci sam. Pre pola sata, kad smo se čule,  kazala je da joj se jedu jagode ali su skupe pa se premišlja da ih kupi. Znam kakav joj je muž i molim Boga da je načuo naš razgovor pa će joj uslišiti želju. Da. Čitate dobro : Italijanka, pride trudna, dvoumi se da li da kupi sebi jagode. Tezge na našoj pijaci su pune. Svega ima. . .  Odnekud, naiđe vetar. Nanese i pomeša mirise svih Božijih darova u njihovom punom mirisu i cvatu. Voda na usta pođe i onome ko se dobro nasitio. Sa drugog kraja, zamirisa i pečena riba. Seljanka sa jedne od tezgi, blago njiše ostarelim, tupim nožem, i nudi da se proba kajmak. Drugom rukom, vršlja po svežoj zeleni. Prilazim tezgi sa trešnjama. Kupiću i više nego što mi treba i više nego što mogu da pojedem. Obožavam trešnje. Uz nestvaran ukus, dobijam i kartu za povratak u prošlost. Za neki imaginarni bioskop sa filmom imena "Šetnja kroz vreme", prvi red, gledam sebe na velikom platnu, glavni sam akter. Cičimo i trčimo oko naše zgrade sa ostalom decom, sestra i ja, jedući zrele trešnje. Sećam se, iz svake mi prethodno izvadi košticu i "krvavo" crvenim dlanom, sa osmehom , sva važna, pruža da ih pojedem. Punih usta i mljackajući, ja od sitnijih, manjih i zelenijih trešanja , sebi i njoj , pravim miđuše . . . 

" Skupo ti je ovo tetka!"  - prenu me nečija vika. Sa svih strana čujem:" Ide li uz ovo voće i tv baba!!?, " Skupo je, šta je ovo!!?" . . . pitaju a kese pune. Nekima i ispada iz cegera koliko su pazarili. Gledam ispod oka, gunđaju o skupoći a domovima odlaze puni pazara. Kažu nemaju, gladni a Bog neka oprosti, i blesav vidi punački. Narod. . . 

Kod tezge sa suvim mesom, ugledah lika. Onaj tip što jutro započinje čašicom žestine uz kafu, a izgleda da se rutina danas omakla kontroli. Čačka međunožje, nešto mrmlja, prebira po džepu, sladi se već samim mirisom. Uz rakiju, zamišlja, nasećiće dobrano . Seljačka mudrost , sa druge strane tezge, stupa na delo: parče providno poput oblaka, vešto seče i dodatno ga mami. Poput mačka sa slaninom. Naseda! Uzima ponuđeni zalogaj, mljacka. Omirisao je prste, polako posisao jedan po jedan, kako bi do kraja iskoristio slast onoga što će papreno da plati.

" Evo ga diša!" - dobaci neko sa tezge sa čarapama. Znate moju znatiželju. Priđoh i upitah da li je nadimak dobio u šali ili je ne daj Bože, iz zbilje!? Prodavac soknica i najlonki, šeretski:"A jee, bio ti je taj direktor sto godina. Kako ne! Vidi ga, briga ti njega za sve . . . Išo samnom u školu, iz istog smo ti mi sela. On bio od onih dobrih đaka, bubo, sve napamet, bili ga ko vola kući da bude bolji od svih. Evo vidiš, nama su  se oduvek dobri đaci pišali po glavama i izvlačili dupe dok su oni drugi, ovi ko ja, na asfaltu završavali faks ili pravac onda na ratište il nismo živi, jebem li ga. Oćeš neke soknica lepojka?"

Odmahnem rukom i zahvalim. Neka muka, osetilo se, traži put da izbije iz njega i neki ponos istovremeno, ne da mu da do toga dođe . . . 

" Izvinite, a što je lubenica ovako skupa!!?" -  zapanjeno pita mlađa gospođa. Dobija objašnjenje kako su uvozne ali slatke i mirisne tako da pravdaju cenu.  Do malo pre zapanjena  gospođa sa lakoćom odvaja napisanu sumu pokraj tezge i sada sa  osmehom, saopštava kako joj voćka treba za smuti . . . 

Sa pijace idem pravac u market. Da zaokružim kupovinu za danas. Rafovi su puni. Cene jesu jače ali imam prava i mogućnosti da biram. Svega ima. Ovde. Kod nas. U našoj zemlji. I drago mi je. Nosim korpu, osećam se sigurno. Biram makarone koje ću preliti povrćem koje sam uz trešnje pazarila na pijaci. Kesa mocarele i sok od ananasa. Uzimam, da se ne lažemo, i ono što ne bi trebalo ni smelo - gumene bombone i to veliku kesu. Davnih dana sam ih prerasla ali me i dalje podjednako mame kao da sam i dalje predškolac. A odavno, odaavno to više nisam . . . 

Skoro da sam na kasi. Vijam se još malo među gondolama tražeći koja mi je tegla majoneza najpogodnija za salatu koju ću praviti. Zvoni mi telefon i zastajem. Ana, prijateljica iz Nemačke. Javljam se na naš čuveni i omiljeni video poziv. Bože , kako je ugledam iznova se i uvek zadivim onoj njenoj prirodnoj bebi plavoj boji kose. Nasmejana, pita jesam li to u kupovini, zvaće kasnije da ne smeta. Kažem joj da ne mrda i da mi je drago da je i vidim i čujem. Traži da joj "šaram" kamerom po radnji i vidim zarumenila se u licu. Pokazuje rukom , bez reči da nastavim. Kada prekidoh virtuelni obilazak rafova ona zapanjeno izreče da nije očekivala da je ovde tako . . . tako puno, misli snabdeveno, zamuckuje. Rekoh, "eto ti izazova pa dođi sama i proveri". " Hoću , da, u avgustu stižemo Denis i ja obećali smo." 

Ugledah da se kasa levo od ulaza prazni, zamolih je da razgovor nastavimo kasnije. Ćus, ćus . . . 

Kod kuće , po navici palim tv, ključevi na komodu, pranje ruku, štikle kud koja . . . spiker na televiziji najavljuje nevreme. U roku od pola sata. Kažu po negde, očekujte i grad. Navlače se oblaci i zaklanjaju me od Sunca. Divni, tamno plavi oblaci koji najavljuju dolazak one divne kiše i još divnijeg mirisa vegetacije i zemlje posle nje . . . 

Pomislih na svo voće i povrće koje videh na tezgama  . . . hoće li njihovi drugari kojima je još malo ostalo do nicanja i zrenja, blagonaklono dočekati kišu . . .

Na jednom od kanala, raspravljaju nepoznati mi ljudi o štetnosti rijaliti programa na opštu populaciju. Zastadoh sa daljinskim upravljačem, naslonjena na štok gledajući u daljinu. Sećam se, odrastali smo na Tomu i Džeriju i da, sećam se, stalno su jedan drugog  mlatili nečim. Po glavi obavezno! Tiganjem, metlom, escajgom. Džeri šašavko, onako malen, kidiše na mačka  Toma i baaaaam, iz sve snage, tresnega ga prozorom po šapama! Štrumfovi . . . sećam se Kefala! Stalno je poklanjao paketiće ostalim štrumfićima koji su im buuuum, praskali pravo u lice! Patak Dača i moj omiljeni Duško Dugouško. Koliko su se samo njih dvojica mlatili! A Elmer, najsmešniji lovac ikada, "popio" je više kuršuma od bilo kog ratnika novije istorije. Da . . . uz to smo odrastali. Svako veče u 19h 15 min. I ? Jesmo li mlatili jedni druge metlama i escajgom po glavi? Da li je iko od nas tragao za dinamitom da nekoga digne u vazduh kao što je Dača to radio sa Brzim Gonzalesom? No way Hoze! Nismo. Nije kriva televizija. Krivci su roditelji koji se ne bave svojom decom i prosvetni radnici koji su posebna vrsta bagre o kojoj neću ovom prilikom.

Počinje. . . Rominja i vidim menja se u ozbiljan pljusak . . . Namerno otvaram sve prozore. Nek prska kiša i parket i itison . . . Neka se promaja igra sa zavesama. Ako me nije ubila tuđa glupost do sada, ni promaja mi neće teško pasti . . . 

Perem trešnje, stavljam ih u činiju. Gasim sve. I tv i svetla. Zamračilo je napolju. Kao u bioskopu pred projekciju . . . Zavaljena u svoju omiljenu fotelju, zatvaram oči , jedem trešnje i da . . . samo kreće. Čujem sestrin smeh, srećne i bezbrižne trčimo oko zgrade, ona mi daje punu šaku voćki a ja joj, penjući se na prste, kačim minđuše od trešanja . . . 

Dušica M. Ognjanović