Običaj

Ne znam kako ovo da napišem a da ne izostavim ni jedan jedini detalj. Iskreno i najviše bih voleo da ovo mogu da svrstam u san no java je u pitanju. Java i običaj. . . 

Voz je krenuo na vreme. U kupeu jedna žena i ja. Vidite, sad kad vratim film u nazad, sećam se njenih crta kao da mi je pred očima. Zapamtio sam da su mi za oko zapale oči crne kao ugalj a kosa plava kao žito. Elegantna crna haljina i sako svileni, iste boje, uredno složen, prebačen preko kolena. Osim odgovora na moje: " dobar dan", nije reč progovorila. Ni pokušala. Dobro, žensko je pomslih, ispravnije je tako. Oko neko doba, u naš kupe je ušla devojka. Lepa kao san! Razgledala je gde joj je mesto: čas u kartu, čas u sedišta. Izgleda da je brojka bila tačno preko puta gospođe sa divnim crnim očima i kosom plavom kao žito.

Drveće je promicalo sve brže i brže, vreme za njim u stopu . . . Oduži se dan. Vidim, već zalazi . . . Žamor putnika je utihnuo, kolko-tolko, taman da potvrdi kako je ravnomerno kloparanje i ljuljuškanje uzelo svoj sneni danak . . . Zatvorih oči da odremam a iznenadni ženski glas, dubok i tih, natera me da otvorim kraičak oka: dama sa kosom plavom kao žito i očima crnim kao ugalj, započe razgovor a ja odlučih da se pravim da je i mene san uzeo pod svoje:

" Izvinjavam se gospođice. . ."

" Recite ?"

" Vidim, putujete sami? Izvinjavam se ako sam vas omela, ja sam pročitala magazin, malo bih odremala pa uzmite da ubijete vreme."

Nasmešile su se dok je jedna pružala magazin a ova stidljivo, klimnuvši glavom, prihvatala ponuđenu razbibrigu.

Kloparanje se nastavilo a u daljini čuh plač nekog deteta i majku koja beskonačno ponavljaše:" smiri se mili, još samo malo ćihu, ćihu . . . " ali plač nije prestajao . . . 

" O Bože . . . neće mi san na oči!"

" Možemo da pričamo ako hoćete?"

" E . . . važi draga, taman da prekratimo vreme . . . "

Znate kako, naša najveća greška je da su dva i dva : četiri. Tako nam je lakše da podnesemo život. A svi, negde, u dubini duše, znamo da vremenska kriva i te kako zna da slaže . . . 

Razgovor je trajao dugo. Od Kulina bana. Jedna drugoj, kao da se znaju godinama. I sad čujem kako dama sa očima crnim kao ugalj i kosom plavom kao žito, pita pridošlu devojku, da li je udata. I pamtim njen odričan odgovor, uz stidljivi osmeh. I još više, pamtim damu sa tamnim očima i plavom kosom, kako ponavlja, po ko zna koji put, da ona upravo ide na venčanje svom bratancu. Saznah, praveći se da spavam, kako su, sticajem okolnosti, dve dame iz kupea iz mesta jedno do drugog i da ce sići na istoj stanici. Čuh i kako starija, pridošloj mlađoj, ponudi kolače i kafu a razgovoru ne beše kraja. Do zadnje stanice nisam stigao jer moj put ne beše do krajnjeg stajališta ali jedno primetih pri izlasku: mlađoj glava beše blago klonula ka naslonu, san je prevari. Dama kose plave kao žito i očiju crnih kao ugalj, pozdravi me blagim smeškom i klimanjem glave . . . 

Voz nastavi šinama , ja svoju putem, svako na svoju stranu  . . .

Čitao sam posle članak iznova i iznova, po nekoliko puta:

" Devojka je otovana a potom, nakon što je preminula u mukama, u istoj kući u koju je nasilno dovedena, obučena u venčanicu, mrtva udata za mladića koji je poginuo dva dana ranije uz trubače i svadbarsku muziku, kako običaji nalažu. Z.S iz sela Zagubine, osumnjičenoj da je namamila sirotu devojku u selo kako bi običaj bio ispoštovan, gubi se svaki trag . . . "

Čuo sam posle od Marka iz auto servisa, da je običaj u tim krajevima, kad mlad momak ode na onaj svet, venčavaju ga mrtvog za preminulu neudatu devojku, pa familije prave svadbe za onaj svet i umesto u bolu i jadu da budu, vesele se. Da deca, kažu, ne samuju i imaju jedno drugo tamo gde su pošli.

Autobus za Zagubine kreće za dva minuta. Mole se putnici da budu na peronu.

" Mladiću, je li mesto slobodno?"

" Da, da. Sedite slobodno!"

Mladić skloni nešto papira i omanju torbu sa sedišta a do njega sede dama sa očima crnim kao ugalj i kosom plavom poput žita.

" Idem na svadu jedne divne devojke iz Zagubine. "

Autobus lagano krenu. Pejzaži promicaše jedan za drugim . . . 

" Ja vas i ne ponudih! Može kafa?"

" Kad sam vam pojeo ove kolače malo pre, može šoljica, hvala vam!!"

Nadomak Zagubine, u daljini, blizu stanice, čuli su se trubači. Negde u daljini, sve je bilo spremno da mladino lice, pokriju velom. Da sve bude po običaju . . . mladoženja stiže . . . 

Dušica M. Ognjanović