Dimitrije

 Kažu da je Solun dobio ime po Tesaloniki, polusestri Aleksandra Velikog. O tom gradu, meštanima, krajoliku i legendama vezanim za iste, mogu do stura. I još jedno sutra i ko zna koliko još dana, i ni tada neću moći da vam naslikam i dopišem ono što se golim okom ne sagledava i ne čita.

Podne u Solunu nalik je podnevima u svim velikim lučkim gradovima. To je trenutak kada se vreva stišava. Jesen rujem boji drveće, retke prolaznike mami miris ribe iz taverni. Iz daljine se čuju sirene brodova koji pozdravljaju grad, odlazeći na daleka putovanja. Pokatkad krikne galeb, nagoveštavajući jugo. Bat koraka po kamenim pločnicima je sve ređi i tiši. A more i nebo su izmešali boje.

U crkvi Svetog Dimitrija je tihi polumrak. Nekoliko žena posluje po crkvi, nečujno se krećući, kao da ne dodiruju mermerni pod. Ništa ne narušava sveti mir hrama. Pred oltarom dve žene u crnini šapuću molitve povremeno podižući suzne oči ka ikonama Svetitelja.

Predane svojim poslovima i molitvama nisu videle kada je i kako u crkvu ušao neobično obučen čovek, ali su sve, u isti mah postale svesne njegovog prisustva. Prekinule su molitve i poslove i pošle mu u susret.

On, izmučen, u okrvavljenoj odori, koračao je prema oltaru. Sakupile su se oko njega, pitajući da li mu nešto treba, ko je i odakle dolazi.

Zatražio je vode i rekao: "Ja sam ovdašnji, a dolazim iz Bosne, tamo je borba za Pravoslavlje!"

Žene su pretrnule. Jedna od njih je otišla po vodu, a druga da pozove sveštenika. Žena u crnini, ona mlađa, grozničavo je gledala vojnika, prepoznala ga, i kao ptica pogođena u letu, tiho kriknuvši, onesvestila se. Starija je pokušavala da je osvesti. Ostale žene su stajale skamenjene, bez glasa i pokreta, a vojnik u odobri vizantijskog ratnika, lagano je išao prema grobu Svetog Dimitrija i nestao u njemu.

Tišina se zgusnula, ostao je samo blagi miris bosiljka ili smirne, nisu bile sigurne šta je, ali da je miomiris, jasno su osetile.

Žena koja je donosila vodu, ušla je istovremeno sa sveštenikom. Mlađa žena je, došavši sebi, klekla je pred ikonu svetog Dimitrija i molila se kroz suze, čelom dodirujući pod.

Sveštenik je pitao žene šta se dogodilo. One su mu ispričale sve o dolasku nepoznatog čoveka, njegovom odgovoru na pitanje ko je i odakle dolazi. Pitao ih je zatim kako je bio obučen, a one su, opet, sve do jedne rekle:" Isto kao Sveti Dimitrije na ovoj Ikoni".

Na to je sveštenik učinio veliku metaniju pred ikonom Svetog Dimitrija, klekli su i toplo se, usrdno i dugo, molili u nebeskoj tišini.

Kasnije je, mnogo kasnije, sveštenik je ispričao da sa Sveti Dimitrije poslednji put javio 1804. godine.

To je bila godina Prvog srpskog ustanka.

Ovu priču kada sam čuo bio sam skeptičan. Previše nadrealno i bajkovito da bi bilo tačno. Tako sam rezonovao. Moj racio nije dozvoljavao da poverujem u priču koja je zvučala poput neke SF priče.

Ne pišem uzalud ove redove. Ni jedno slovo ni jedan zarez, nisu slučajni. Boravak u ovom grčkom gradu za mene je bio samo poslovni put od nekih desetak dana. Volim svoj posao. Ta lutanja tu i tamo, od te neke tačke A do tačke B, lutajući tuđim drumovima, diveći se tuđem nebu, slušajući glasove nekih drugih naroda, mora i ptica. U jednoj taverni začu se stari hit "Mi mou thimonis matia mou" (ne ljuti se na mene). Miris tek pečene ribe i kriške svežeg limuna na plavo belom, kariranom stolnjaku, nateraše me da se, drage volje, zadržim tu. Čudan je ovo grad, ljudi ne zaostaju za njim. . .

Put hotela kupih jednu malu, nebo plavu vaznicu sa motivima iz grčke mitologije. Imao sam ih kod kuće pune police, no, svaki put, kad ugledam jednu od njih, zelenu, crnu ili ovakvu plavu, u mislima im već nađem mesta kraj sijaset prethodnih, prekrivenih prašinom.

Poziv kolege i ono što sam čuo od njega, nastavak je tkanine koja se veze onim nebeskim, neraskidivim koncem koji nema cenu.

"Možeš li mi, molim te, učiniti nešto?! Dok si tu u Solunu, preklinjem te, na kolenima ako treba moliću te, otiđi tu do Crkve Svetog Dimitrija da upališ sveću i pomoliš se za Marka, primili su mi ga danas hitno na prijem! Ne zna niko šta mu je, dete mi se rastavlja sa životom, sad će hitno u salu! Molim te kao brata te molim, nisi uzalud tu, nije to slučajno, preklinjem te učini nam!"

Pristao sam izbegavajući bilo kakva suvišna pitanja od kojih njima neće biti lakše, meni ništa jasnije, moja skeptičnost je mogla i morala da ostane po strani te se zaputih pravac ka Crkvi čuvenog Dimitrija.

Učinio sam šta je traženo od mene. Budući da nisam vernik za primer, izvadih mobilni i u sred Crkve otkucah virtuelnu utehu poput verskog dilera nade, kratko, odsečno bez i malo nade i emocije:" Obavio sam šta je trebalo. Biće to sve ok. Pozdrav."

"Ti nisi odavde je li?"

Iza mene, stajao je monah sa ikonom u naručju čije naličje nisam video. Pitao me otvoreno, zbog čega sam ovde: vera ili turistička znatiželja? Pokušah da budem duhovit, opisujući sebe kao skeptika na zadatku, no kameni izraz na licu monaha, ostade nepromenjen. Ni sam ne znam kako, raspričah se. O ratniku Dimitriju, o priči sa ratnih prostora naše bivše domovine, o molitvi za dečaka Marka...

"I? Verujete li vi u nešto od toga što ste čuli? Ako ne, kako sam shvatio, nešto vas je ipak dovelo ovamo?"

Pričao sam i što treba i ne treba. Da, otvorio sam dušu i krenu lavina nekih emocija i talasa koje su činile more osećanja za koja nisam ni znao da me more. Pitanje jedno za drugim, sumnja u ovo i ono, nauka i Crkva, racio i duhovno. Ne znam kako, vreme je izgubilo onu njegovu čuvenu težinu olovnog pera iz bajke. Ni sam nisam shvatio da je u tom našem dijalogu, došlo vreme da se, za taj dan, Crkvena vrata polako zatvore.

"Uzmite ovo i otvorite kada dođete kući. Na policama može biti mnogo korisnijih čuda od šarenih vaza i suvenira. Idite sa Bogom i gledajte kako se Sila Božija projavljuje u svoj Slavi svojoj."

Da nisam držao kesu u ruci sa nečim što je bilo umotano u beli papir, mislio bih da sam sve ovo umislio od tamjana i grčke vreline. Pogotovo deo sa policama i mojim suvenirima. Bogu je sve moguće, tako kažu, a meni beše teško otići čak do hotelske sobe...

Izjutra sam očekivao neke vesti od kolege, ni sam ne znam kolko puta pogledao sam u ekran telefona ali nisam, priznajem, imao snage za loše vesti. Pogled mi pade na policu kod ogledala gde stajaše čekirana karta i kesa sa monaškim darom umotanim u beli papir...

Ređao sam ih po bojama plava sa plavim, zelena sa zelenim, one zagasitije na kraju... da, imale su neki svoj sklad. Kod poslenje dve, zazvoni telefon...

"Neka ti Bog vrati druže moj, svako ti dobro od Boga došlo!! Sve je prošlo kako treba, reči nemam, znači kunem ti se, nećeš mi verovati šta je sve tu bilo ali slava Bogu, dete mi evo u kući, leškari ali se oporavlja Bogu milom hvala! Kao da mu ništa nije bilo! Ajde da ne pričamo ovako, dužnik sam ti, kreći odmah ovamo, čekamo te na klopicu, nemoj da čujem ne! Ajde, kreći, čekamo te, ajde prekidam!!"

"... našli mu kažu ono! Ja i Nevenka u hodniku, urlik, ne pitaj! Pitaju za dozvolu da vade sve, kažem ko braću vas molim mora li, njega jednog imamo! Oni, vidim žure, kaže odmah ćale reci da ili ne! Nas dvoje u čudu kažem radi braco šta znaš Bogom te kumim, pazi ga kao svoje! Žena tu kukaj, a ja za glavu, kosu da čupam, shvati, dete nam bilo zdravo ko dren do pre neki dan! Seli mi u hodnik, čekaj, nikad da se neko na hodniku pojavi, mi van sebe! Oko neko doba, evo ga doktor, kaže ćale, ne brini, još ćeš unuke od sina da dočekaš! Joj bato kad smo počeli da plačemo, ej!! Pa to da ti opišem ne mogu! Ja posle, pred salom pitam, da zahvalim doktoru, a on meni:" Nemojte meni, to kolegi Dimitriju, izenada je došao u salu, kolega koji je bio zadužen za vašeg sina, morao je hitno na drugi blok."

"Koliko je sati bilo"

"Možda koji minut pošto si nam ti javio porukom da si u Crkvi!"

Sedim u fotelji i gledam u grčke vaze. Svaka boja, uredno, po spektru, poređana jedna za drugom. Monaški poklon, stoji u kesi neotpakovan. Ustajem i stavljam poklon u krilo. Gledam u sat. I mislim. Sve od ovoga što sam video i čuo nikako ne može biti i nije slučajnost. Šuškam u tišini i vadim poklon iz kao sneg belog papira, promalja se lik Svetog Dimitrija! Na poleđini ikone, čitko ispisano:"Veruj"!

Novi dan u mom životu osvanuo je, prvo, sa novim policama. Praznim, oslobođenim vaza i paganskih grčkih mitova i oplemenjene divnom ikonom Svetog Dimitrija. Tačnije, Svetog Velikomučenika Dimitrija. Kome slava i hvala u sve vekove što Gospod kroz sluge svoje izliva milost Svoju, na grešnike i ovakve poput mene i meni sličnih. Amin!

Dušica M. Ognjanović