Tijanu sam srela slučajno. Bila je drugačija od ostalih devojčica. Nekako previše setna za nekog ko je tek zakoračio u život. Sve mi je kod nje bilo čudno. I sve me intrigiralo. Kad god bih je videla, zapitala sam se šta se krije iza te njene kombinacije najtužnijih krupnih, tamnih očiji, večito punih suza i osmeha koji joj se nije skidao sa lica uokvirenog kestenjastim loknama.
Bila je dete iz kraja, a kraj ne baš omiljeno mesto za život. Bilo čiji. Oronule zgrade udomljavale su socijalne slučajeve, prosečne ne buntovnike, propale profesore čije porodice i karijere je uništilo jeftino piće – jedino koje su sebi mogli da prište, sitne kriminalce koji su bezuspešno pokušavali da okrenu novi list, umetnike koji su uzalud čekali svojih pet minuta slave, i nas nekolicinu koji smo mislili da smo tu samo u prolazu...
Jednog jutra, Tijana je izletela ispred mene. Ćutala je i samo se široko osmehivala. Držala je u rukama i pomalo čupkala okrajak hleba u kojem je bilo vrlo malo nečega što je ličilo na džem. I dalje bez i jedne jedine reči, nije skidala osmeh s lica i samo je svoju malu, umrljanu ruku pružila ka meni i ponudila mi ono što je imala. „Ne mogu. Mnogo ti hvala“, pokušala sam da moje odbijanje upakujem u što je moguće blaži izraz, za slučaj da je devojčica predamnom bila ranjivija nego što je izgledala.
„Tijana“, rekla mi je ne pomerajući ruku u kojoj je držala tu šupljikavu školjkastu koru hleba. „Zdravo Tijana. Drago mi je da smo se upoznale. Hvala ti, stvarno neću tvoj slatkiš. Neki drugi put, sad moram da idem“, izustila sam i nežno, kao da ću da je povredim, vratila njenu ruku tamo gde joj je bilo mesto. Ništa nije rekla. Gledala me dok sam odlazila. Nije se pomerala. Činilo mi se da nije ni trepnula.
Tijanina majka je bila gotovo nepokretna. Živele su same, na drugom spratu, na kraju uskog prljavog hodnika petospratnice koja je odavno izgledala kao jeftini hostel. Nastojala je, na sve moguće načine, i po cenu nepodnošljivih bolova, da brine o svojoj devojčici, ali ustvari, Tijana je u toj kući bila glavna. Ona je išla u kupovinu, uvek istog dana u mesecu kad im je isplaćivana socijalna pomoć. Uzimala bi ono najosnovnije, sa kratkog spiska koji bi joj majka stavila u ruku zajedno sa novčanicama koje su samo na tih sat ili dva bile njihove. Ona je prala dva okrnjena tanjira posle ručka ili večere, zavisi kako bi se dogovorile da jedu tog dana. Za dva obroka nisu imale. Odavno.
„Danas mi je rođendan“, rekla je kad smo se videle sledeći put i opet čekala moju reakciju. „Divno, srećan ti rođendan“, rekla sam bespotrebno hladno, valjda odbijajući da ovoj tamnookoj tužnoj devojčici dozvolim da, uopšte, dopre do mog srca. „Šta si dobila na poklon“. Pokajala sam se onoga trena kada sam to izgovorila. Bol koji sam nanela njoj preneo se na mene, a njen strašni, plačni pogled, postao je nepodnošljiv. Ćutala je, a male rumene usne samo su drhtale dok se borila da ne zaplače. Bože, šta sam uradila. Bez potrebe. U svom uzaludnom pokušaju da se bar jednom u životu ponašam kao „Snežna Kraljica“, izabarala sam najpogrešnije moguće biće da na njemu isprobavam svoju glupu, propalu taktiku. Povredila sam jedno dete, koje je još pre nekoliko nedelja počelo da mi se uvlači pod kožu, ali sam to odbijala da priznam. Rastužila sam jednu namučenu, malu dušu koja nije ni bila svesna da danima smišljam sve moguće načine da pomognem njoj i njenoj majci. Još otkako sam čula za njihovu sudbinu.
„Htela sam da te pitam – šta bi volela da dobiješ za rođendan“, pokušala sam da se ispravim i spasim stvar dok ove suze koje su večito bile u uglovima njenih očiju, ne počnu da klize niz male okrugle obraze. Čekala sam odgovor. Sad je ona mene ćutanjem, zasluženo, mučila.
Posle čitave večnosti odgovorila je i dalje ne trepćući:“Jedno parče torte, da podelimo mama i ja“. Dva krupna oka nisu se ni pomerila. Samo ih je na tren zaklonio vetar nanoseći joj na lice nekoliko tamnih loklnica. Odsečno ih je sklonila sa lica i dunula uvis da bude sigurna da ih je oterala.
„Idemo da izaberemo tortu za mamu i tebe“, saopštila sam i dala joj glavom znak da krene za mnom. „Dok je mogla, moja mama je za svaki rođendan pravila veeliku tortu, sa dve debele mekane kore i puuuno fila. Onda se razbolela. Onda smo ostale bez para. Ustvari, prvo smo ostale bez ikoga, pa posle bez para i eto ti sad. Mama kaže da ni oni što imaju mnogo ne znaju šta ih sutra čeka i da ja uopšte ne treba da budem tužna kad mi kaže da nas dve živimo dan po dan“. Pričala mi je dok smo išle ka poslastičarnici, a što je više govorila ja sam lakše prestajala da se čudim tom detetu koje je zvučalo kao dvadesetogišnja devojka. „Znaš i mami je danas praznik. Više nego meni. Ona me je rodila i današnji dan za nju je bio mnogo lepši nego za mene. Bila je srećna kad sam bila baš baš mala, a ja sam tad bila tako malecka da nisam ni mogla da se radujem. I ne znam uopšte da l sam tad bila srećna, ali sigurno jesam. Pa, evo srećna sam i sad – punim osam godina i moći ću sama da nam pravim kolače. Mislim, ako budem imala od čega“, ovo poslednje nateralu je da pogne glavu i pokunji se kao da je samo na sekund postala svesna tereta koji je nosila.
„Koju ćemo“, upitala sam dok smo stajale pred frižiderom punim poslastica. Njene zenice širile su se, dok je zapanjeno uzdisala i šetala pogledom po vitrinama punim šarenih slatkiša. Posle nekog vremena pokazala je prstom na tortu sa jagodama. „Parče ove, ako nije mnogo skupa“.
Osetila sam oštar bol u grudima i stegla vilice da ne zaplačem. Srce mi je lupalo kao ludo, bubnjilo mi je u ušima, moj bol poprimio je fizičko obličje. Raspadala sam se negde unutra i bila svesna da je važno jedino da to ne pokažem.
„Daćete nam ovu. Upakujte, molim vas“, sad sam ja pokazala prstom, a ona me preplašena uhvatila za ruku i skoro povikala: „Neee celu. Nikako. Samo jedno tanko parče“. Da platim, dok još mogu da stojim, pomislila sam. Nisam joj rekla ništa, da ne briznem u plač. Uzela sam kutiju sa tortom, pokušala sam da se priberem, udahnula sam duboko vazduh i uspela da se osmehnem. „Uu koliko je teška, sigurno je puna voća“, rekla sam i izašla iz poslastičarnice, a ona je krenula za mnom.
Žurila sam da joj odnesem poklon do ulaza, predam ga i nestanem bestraga, a ona je potrčivala za mnom i gledala uvis put mog lica i kutije koju sam čvrsto držala. Gledala me je dok se sve na njoj čudilo onome što ju je snašlo. Raširenih očiju, usta otvorenih u znak čuđenja, rukama koje je tako odsečno sada pokretala uz telo kao da maršira. Mislila sam da će pasti, jer nije gledala kuda ide, umesto toga nije skidala pogled sa mene i kutije.
„Izvoli. I još jednom srećan ti rođendan“... Žurno sam spustila poklon na njene ispružene, musave ruke i otišla ne okrećući se. Dok su se one u svom malom stanu gostile, ja sam u svom plakala kao kiša. Tada sam i obećala sebi nešto čega ću se držati sledećih nekoliko godina, dok nas život nije zauvek razdvojio.
Od toga dana, Tijana i njena majka svake subote zaticale su pred vratima korpe pune hrane, utorkom je o kvaku bivala okačena kesica sa lekovima koje nije bilo moguće dobiti na recept, a svake srede na pragu su ih čekali šareni časopisi i po jedna lutka.
Pretvarala sam se da nemam nikakve veze sa tim, tako uverljivo da je devojčica više i prestala da me pita. Pustila sam je samo da zna da joj od mene, za svaki rođendan sleduje torta, koju smo išle zajedno da biramo. Jedne godine, te poslednje, njenoj majci je bilo dovoljno dobro da je mogla da izađe napolje. Tog leta smo napravile presedan i za Tijanin rođendan sve tri zajedno otišle u poslastičarnicu. Pričale smo i smejale se satima, za stolom koji se više nije video od raznobojnih kolača poređanih na fino ukrašenim tanjirima.
Od toga dana nikada ih više nisam videla. Morala sam naprečac da odem, bez pozdrava, zbog izazova koje mi je život priredio i sa kojim sam morala da se suočim bez odlaganja. Prošlo je mnogo vremena, a ja i dalje često sanjam devojčicu koja je svojim osmehom uspela da odagna tugu i njenu majku koja se, ohrabrena, pred svojom mezimicom vešto pretvarala da je ponovo najsrećnija žena na svetu.
Dušica M. Ognjanović
( magazin "Treće oko" br. 829 )
No comments:
Post a Comment