Istine i laži

 Komadne, bordo, mirisne. Čujem kasirka kaže "mirišljave" a meni to nekako zvuči jadno. Poput gumice za prvače. Za komplet mirisnih, bordo sveća, ona kaže "mirišljave". Pitam da ih upakuje. Može li? Rado pristaje rečima, no, svaki pokret ukazuje da radi mimo svoje volje. Sve, pa i ovo . . . 

Napolju žive duše. Barem ovom ulicom kuda sam ja prolazila. Ko zna koji pik, ko zna kojeg kruga, ko zna koje partije. Ovuda nema nikoga . . . 

Vrata od ulaza u zgradu cvile. Polako otvaram, inače, pa u ovoj tišini "cviljenje" ima duži rok. Zatvaraju se vrata zamnom. Miriše na jeftino, razblaženo sredstvo za čišćenje. Stanem. Gelenderi, vijugavi, sveže farbani i lakirani, maskiraju ono pod bojom. Stara gradnja. Iz vremena kad je vuk bio vuk, drug drug. Naročito ovo drugo. Sa desne strane mali prozor. Komadić stakla u uglu fali poput pazla koji nedovršen i naružen, za kaznu propušta jesenju vlagu. Vode vas noge nekad same ka mestima odakle vas razum oterao odavno. 

" Now that we found love", Heavy D. and the boys. Hit planetarnih razmera, treštao sa sprata i širio melodiju dva gornja i isto toliko donjih spratova. Ona sahranjena samo dan ranije. Nataša. Stan u ćošku, levo od lifta. I stigla sam da joj kažem kako je lepa, par dana pre nego što je hitna, po ko zna koji put, dolazila da joj olakša muke.

Ispred vrata paketić sa magazinima. Ovo više niko ne kupuje osim Kaleva i par budala poput nas. Nije uzeo svoj paketić. Ovo je prvi put, zebnja zbog njega nije. Često se pitam šta ću kad ovog starca nestane iz kalendara živih. . .

Ne otvara ali daje dozvolu da sama uđem. Kuvao je nešto. Kompot ili čaj. Oseća se. Tera vodu na usta i pun je začina. Onih koje stoje na polici marketa, onih koje naše domaćice zaobilaze u širokom luku pa posle pročitane deklaracije, vraćaju na policu uz čuveno "sačuvaj Bože!". Začinska krivica za Salemski prezir je zemlja porekla, neobična boja, prodoran ali lep miris i neznanje. "Sačuvaj Bože", savršena mantra da zamaskira glupost i neznanje. Svaki u svojoj teglici, po na osob, do sledeće domaćice i prilike.

Moli da uzmem paketić ispred praga, nije izlazio kaže. Koliko dugo, videću kad napokon izađe iz male kuhinjice. Uzimam svežanj magazina o geografskim čudima pod kapom nebeskom i stavljam ih na stari sto za kojim sam luda odavno : puno trešnjino drvo, zagasito bordo boje, a na njemu gomila enciklopedija, svesaka na kockice i po koja tvrdog poveza, krem boje, svaka obeležena tragom šolje čaja i kafe. Predavao je istoriju, davno, pisala sam o njemu već odavno u nekoj od priča, "provukla" ga kroz redove, neprimetno, kako život radi sa njim sve ove godine. Promalja se iza zidića kuhinje i svojom pojavom daje odgovor na moje nemušto pitanje: senka u starom džemperiću koja odavno ne sme pred Sunce.

"Lepe duše nisu nevine, one su videle smrt, gubitke, poroke, greške, izdaju, sve nijanse mraka, mržnju i posle svega ostaju iste i čiste". Ovo mi je napisao ispod najveće ocene koju može dobiti neko ko nije bio odlikaš nego kampanjac. Neko ko je imao mnogo izostanaka, još tada smatrajući da je bolje blejati po parku sa kiflom u ruci diveći se retkom drveću od ponavljanja fraza namenjih maloumnim naraštajima prezimena Marioneta. Sećam se teme, trebalo je da se osvrnemo na stanje u društvu. Behu to gomila reči, gomile mediokriteta, gomile glupih redova promašene teme. Onaj usamljeni, ogoljen, hiruški precizan, bio je moj. "Mali Kalev", u sličnom džemperu , gotovo istih đozluka i pameti. Za to vreme, kažnjivo mudar, za ovo : "traveler" . . . 

" Sve što je starima bilo sveto,sve smo mi to sine pogazili i bili gaženi. Škola nam bez vere, politika bez poštenja, vojska bez rodoljuba, država bez blagoslova. Otuda nama i propast škole i politike, vojske idržave, ljudi . . . "

Ovo ponavlja dan danas . . . prilika koja seda u fotelju , za njegovo suvo, krhko telašce, surovo predimenziniranu, kao da moli da ga ne pitam kako je. I preskačem pitanje. Pravim se luda. Odličan i oproban šablon za mirniji opstanak istu takvu savest. Lud. Pravi se lud . . . 

Kad medvedina nemorala u punom trku navali na dušu, lezi, ni makac, pravi se mrtav, preguraj do nove prilike sa nadom da će trntava spodoba, jednom i nekad, morati put šume.

Pita me kada ću već jednom napisati priču o događaju iz njegovog detinjstva koju pamti do u detalj. Dan danas. Sa istim intezitetom emocija, prepričava je i svaki sekund preživljene drame za koju, ni bogato iskustvo ne pomaže, da procenim da li je bila zbilja ili njegov san. Davni, dečiji košmar, koji ga ni ovako starog, već lišenog svake hrabrosti, ne napušta ni na tren.

Bili su deca, osnovci. Svaki vikend, obližnja šuma bila im je omiljeno mesto za igru. Kako svaki prethodni, tako i taj dan. Trvdi da su tu šumu poznavali kao svoj džep. Svaki čestar, drvo, gljivu, pticu . . . Kuće od pruća nije bilo ranije. Tog podneva jeste. Prvi put. Kuća od pruća, vrata odškrinuta. Nećkali su se. Jedni začuđeni i uplašeni, drugi spremni da odmah ispitaju šta je unutra. Ali svi zajedno nisu krili jedno : čuđenje. Najhrabriji ušao je prvi. Par trenutaka grobne tišine a onda poziv da uđu i ostali , nema nikoga. Kuća od pruća , sa šest pletenih korpica. U svakoj od njih stajalo je po nešto: kliker, naočare, sveska, mala gumena loptica, olovka i privezak. Ništa posebno da svako od njih nije sa čuđenjem prepoznao lične stvari . I svako od njih, mogao se zakleti, behu slučajno izgubljene. Uzeli su svako od njih svoj predmet , svi osim malog Kaleva. Nešto mu je govorilo da ne dira svoj kliker. Uz smeh i nastavak igre, napustili su kuću od pruća. Sutradan, tvrdi, probudila ga je majka suznih očiju. Birala je reči ali je svakako saznao šta je morao : njegovi drugovi su nestali! Svi do jednog. Znao je da ima veze sa kućom od pruća . . . 

Kazao je roditeljima da su bili u šumi, igrali se kao i uvek i po prvi put, ugledali tu kuću od pruća i svoje stvarčice u nekim čudnim, pletenim korpicama. Tek kasnije, saznao je, dugo, dugo posle nestanka svojih drugara, da je svako od njih, ostavio porukicu na parčetu papira: " Moram da vratim ovo!!"

Nikada ga nije napustila misao šta se desilo sa njegovim drugarima. Ni misao, ni želja da istraži. Kuća od pruća je nestala, kao da je nikad nije ni bilo. Jedino što su našli na tom mestu, behu iste one stvarčice koje je svako od dečaka uzeo: naočare, sveska, mala gumena loptica, olovka i privezak. 

Pita me, po ko zna koji put, kada ću napisati priču o ovom događaju. Ta stara, smežurana prilika u oker angora džemperu, gleda i čeka. Šta da kažem a da ne povredim krhko bićence koje već za sve gubi nadu . . . Nemam jasan kraj, mnogo detalja fali. Plašim se, priča je produkt sati i sati samoće, tuge, mašte i po koje niti zaborava nekad pronicljive, mudre glave. Ne izgovaram. Ne potežem pitanja iz kutije eksera koja bi mu razapela i onako umornu dušu. Nudi da nam naspe kompot. Znači, delom sam pogodila. Kompot od suvih šljiva sa cimetom i anisom. Pristajem , da što duže ostanem. Divni dedica, jedan od onih retkih primeraka koji izumiru ,pun mudrosti, dobrote i sasvim prazan od zlobe. 

Vreme je da krenem. Stari zidni sat, pokazuje da sam starcu posvetila skoro ceo dan. Napolju je već počeo mladi mrak. Obećavam da ću doći koliko za vikend, da čeka, nečemu se nada, kao mali prosjak kojeg san o vrućem medenjaku, poput nevidljivog vodiča, vodi u novi dan.

" Nije imala noge! Samo dugu haljinu od konoplje! Vucarala se sporo, poput ranjene zmije. Ječi, pod skutima tunike , šuškalo je lišće. Lice ne videh od guste, sede kose duge  do mesta gde bi trebale biti noge!U šakama je nosila grumenje zemlje i cičala : "Uzeli su moje, đavoli se broje!" 

Trčao sam dete moje koliko sam mogao! Trčao i trčao ali i dan danas bežim! Od straha, tuge i neverice!! Ko bi još shvatio za zbilju ovo što pričam? Sad imaš kraj pa napiši !!"

Evo pišem. Tu neku staru priču. Borbu između svetla i tame, istine i laži . . . 

Dušica M. Ognjanović