Često na papirićima osvane njeno ime. Mole se ljudi za nju. Trepere i pucketaju sveće svako malo. Toliko pisama za oprost njenoj duši, nije stiglo, niko ne pamti. Molba i bezbroj pitanja da se razmotri, barem malo ublaži, to kako će i gde konačno, završiti i gde nastaniti njena duša. Odgovori šturi, jasni, kratki da kraći ne mogu biti, i uvek isti. Ni pola koraka, malo odstupnice za neku nadu. Suioccidere . . . Nema oprosta . . .
Irvit Blum je potrošila čitavo bogatstvo pokušavajući da umoli oprost za dušu žene čije ime sveštenstvo ne želi ni da izgovara. Čak i oni zavetovani na ćutanje, odmahuju glavom i guraju cedulju sa imenom, ne želeći da kvare svoj mir. Narod, običan narod, svako malo, traži nepostojeću klauzulu zakona Božijeg koji je nepromenljiv . . .
Gomila papira i note ispisane , rasute u nemogućim akordima nedovršenih vizija, sviraju savršenu melodiju u njenoj glavi. Svaka nota ima svoju boju i savršeno mesto u svetu za koji samo ona zna. Taj završni ispit je prekretnica za svakog, ne samo za nju. Harfu je dobila još dok je bila mala. Toliko mala da je vrh instrumenta za nju , iz tog preniskog ugla, delovao kao magična planina iz bajke koju je čitala dan ranije. Roditelji su u svetu klasične muzike već generacijama, svaka nota joj venama kola u ritmu koji ne može imati greške.
U notnu svesku koju je dobila kao očev dar, upisala je zahvalnost dragoj Sagi zbog koje ne bi uspela iskomponovati ni pola ovoga što je do sada. Ne bi uspela ni ostati tako pozitivna i kreativna da nije bilo drage Sage koja je bila oslonac dok se pripremala izvesti taj završni ispit koji vodi ka akademiji o kojoj toliko sanja. Veče pred ispit, nekoliko puta su najavili nevreme sa grmljavinom. Birala je šta obući sutra: crna duga haljina ili crne, lagane pantalone sa crnom tunikom. Kitra ne voli svetlo i od detinjstva sluša čuveno "ko se Sunca krije, bolje da ga nije". Misli i živi drugačije. Mesec, polu mrak, tamna odeća, knjige, muzika, za nju su smislenije od budalesanja i "kupanja" u graškama znoja po njoj, ne tako dragom Suncu.
Za ovakve i njoj slične, prazna glava a prepun stomak, mogu misliti samo jedno : ludača. To naravno, kako i kroz vekove biva, beše daleko od istine jer Kitra beše izuzetno inteligentna i iznad svega, osetljiva duša.
U holu ih je bilo poput žutih mrava na kocki šećera. Samo umetnik poznaje onaj osećaj nadrealnog nestrpljenja u iščekivanju da iz sebe izbaci lavinu nečega što se ne meri rečima. Došao je red i na nju! Toliko čekani trenutak!I muzika krenu sama od sebe . . .
Oni koji su se zatekli van prostorije u kojoj je Kitra polagala ispit, bili su poput mornara iz starih knjiga , nemoćni da odreaguju na zvuke morskih nimfi osim uzdahom divljenja. Oni koji su bili u prostoriji, kleli su se da tako zamišljaju zvuke raja . . .
" Gospođice! Kolege nikada nećemo biti niti možemo! Namerno, pred svima vama, namerno naglašavam, neću vas oslovitim onim što vi nikada nećete biti! Šta je ovo!? Kakva je ovo lakrdija tonova, ova zbrka i taj vaš prokleti mrak i neki čudni pečat čak i u slobodi proklete teme da sami iskreirate nešto lepo, prihvatljivo, ljudski za Boga miloga!! - urlao je profesor, ostavljajući u čudu sve koji su se našli u blizini i sve one koji su kasnije saznali šta se dogodilo.
Nije bilo reči utehe. Kolege su pokušale da umole Kitru da provedu dan sa njom ali je odbila. Brava od stana u kom je živela, tužno je škljocnula. Sela je u fotelju koju je njen otac mnogo voleo. Bordo, skupocena, pliš fotelja, sada beše udobnija nego ikad pre . Tajac. Čula se tišina. Mrvice prašine kovitlale su se u jednom tankom tračku sunčeve svetlosti u kraj sobe na zidu punom knjiga.
Saga! Jedina osoba koja može razumeti ovo! Dva sprata niže, jedno zvono, vrata se otvaraju i sam pogled na Kitru bio je dovoljan da kaže kako ništa nije u redu. Šetale su dugo, dugo . . .
Noć je već uveliko oterala jarku svetlost sa nadom da će sutra doneti bolji dan.
" Idemo! Daj mi ruku i ne pitaj ništa! Samo mi veruj, u redu?"
Kapija groblja bila ja zaključana. Saga je , nekim čudom, tačno znala kuda proći kako bi nesmetano ušetale među nadgrobne ploče koje su sablasno svetlucale u polu mraku. Ove , koje vidi oko sebe, nisu mogli, očigledno , pomoći ni sebi, kako bi njoj? - pade na pamet Kitri dok je Saga stajala pred njom okrenutih leđa.
" Pruži ruku draga . . . " - reče Saga, okrenu se i nežnim dodirom pređe prstima preko bele, Kitrine ruke.
" Uzmi draga. Uzmi i pođi samnom! Napisala si note i svirala muziku koja je kraljeve vodila u raj, prinčeve ostavljala bez reči, ooh, da, čak dve princeze su na svet donele buduće vladare uz tu melodiju! Draga moja Kitra, ovaj svet nije bio ni za jednu od nas dve. Ni za slične poput nas, ovde nikada neće biti mesta! Daj ruku draga, veruj mi, odmori se . . . "
Kitra je snažno trgla ruku nazad, razrogačenih očiju lišena snage da pita bilo šta!
" Znam, znam , sve shvatam. . . " - uzdahnu Saga. " Možeš misliti koliko je meni tek teško!" - odmahnu rukom u kojoj zasija srebrni nož. " Hajde draga, da ne gubimo više vremena, pođi samnom i veruj mi, na moju reč, ideš tamo gde ti Sunce neće moći ništa i ova gomila glupaka oko tebe neće ti biti više teret!"
Mesec je sijao kao nikad pre. U daljini, čula se neka moderna melodija, vatromet raznih boja, ukazivao je na neko slavlje. Smeh u dalekoj daljini, smeh koji je prelio čašu Kitrine nade.
Naglo ispruži ruku, zatvori oči i kao u magnovenju začu : "Tako je, draga, opusti se, zatvori oči, bolje od ovoga nisi mogla . . . "
Dugo su čistili nadgrobnu ploču na kojoj se ubila Kitra. U novinskim člancima je pisalo "kako je devojka nađena na groblju, sebi preskla vene razočarana u ishod ispita koji je dugo pripremala i očekivala neko bolje sutra sa otužnim krajem kako, po ko zna koji put, društvo nije znalo da prepozna te čuvene znake i signale duša koje ne žele više da budu kraj nas . . . "
" Oče Mateo, molim vas, saslušajte me još jednom, najlepše vas molim!!" - po ko zna koji put, molila je Irvit Blum.
Zgrada u kojoj je živela Kitra, bila je sagrađena na temeljima kuće toliko stare, da su podatci i sve vezano za nju, mogli biti pronađeni samo u spisima samostana. Stan u kome je živela Saga je prazan godinama. Tu niko nije mogao živeti duže od nedelju, najviše dve dana. Sirota Saga, nesmirene duše, terala je sve stanare uz nadu da i limbo ima svoj početak i kraj. Ranjiva duša Kitre, bila je sjajan odabir drugarice za suze, tugu i još jednu kartu za "onaj svet".
" Šta hoćete vi od nas , za ime Božije više!!?"
: Da crkva nekako oprosti devojci, oče Mateo! Ako sagledavate realno, Kitru je ubio zli duh a vi mo . . "
" Ništa se ne mora Irvit! Vaša lična molitva, prilog ubogima i biće dovoljno! Dozvolite!"- otac Mateo ostavi Irvit, po ko zna koji put, samu među hladne zidine samostana . . .
" Irvit! Teta Irvit! "- u pola noći, starica začu nečiji glas!
" To sam ja teta Irvit, Kitra!" U dugoj crnoj haljini, bela poput . . . duha , konačno nasmejana, imala je samo jednu molbu:
" Ne trudite se više teta Irvit! Dobro je meni ovde. Nisam tužna više samo, mislim da me Saga prevarila. Više je nigde ne vidim , zovem je a strašno mi je hladno. Ovo neću uraditi nikad više! Ne mogu čak ni da je napipam, tražim je svuda ali . . ."
Rukama belim poput krede, utvara je mlatarala po mraku vrteći se oko skuta crne haljine.
" Bože dragi, Majko Sveta i Anđeli nebeski!" - kroz jecaj se molila Irvit i bi svedok kako Kitra u trenu nestade.
" Kažem vam, moja prijateljica je čula za neku devojku što je sa njom bila na faksu, iznenada , došla neka nova učenice, družile se, učile zajedno, pridošla je spremala za ispite. Ma nerazdvojne bile! I dođe dan ispita, ove što je podučavala ni od korova, kao da je u zemlju propala, ova druga, šta će, ostade sama na ispitu i stvarno sve ispopunjavala kako je ova naučila. Ni jedan jedini odgovor tačan, sve joj namerno pogrešno kazala i ova se mučenica ubi posle! Bože sačuvaj i ne pitaj, svašta ima!" - pripovedaše jedna od žena dok je pojanje monaha u pozadini, svemu opisanom, davalo neki posebni privid ili zbilju da svetlo , zaista, kroti tamu . . .
Dušica M. Ognjanović
No comments:
Post a Comment