Imetak

Od pregleda do pregleda. Vucaraju se nedeljama po hodnicima domova zdravlja nebi li im neko prekratio muke i rekao o čemu se radi. Sitni pečati po bledoj koži, malaksalost, groznica, mučnina, vrtoglavica, loša krvna slika. Roditelji ko roditelji, mole se da nije ono najgore, sin svim snagama odaje sliku veselog deteta i ako jedva stoji na nogama. Pametan je klinac, jedan od boljih u razredu ali u poslednje vreme popušta. Teško mu ide učenje i konstantna pospanost. U kući kao i oko kuće, muka:  u dugovima su do guše jer očeva firma je pred zatvaranjem, samo čekaju dan, ako ne i sat , kada će o tome biti obavešteni. Majka je domaćica.
" Komšija, ovi su opet dolazili. Ja ništa nisam konkretno pričao, kažem im lepo ljudi imaju muku veliku, ljudi imajte obzira ali, ne vredi znaš kako je . . . "
" Hvala komšija, ne znam ni sam šta da ti kažem . . . "
Poziv iz doma zdravlja rešava zagonetku: na žalost, Nebojša ima leukemiju, sve su prilike, i moraju biti hrabri. Sa lečenjem se mora početi što pre ako već i nije kasno! To se ne zna do sledećeg pregleda i analiza koje , oba roditelja znaju, koštaju i više od onoga koliko oni već odavno nemaju.
" . . . tako da, kolega, šta da ti kažem. Katančimo se od ujutru, probaj negde drugo, šta da se radi! Znam i situaciju i sve, pokušaću ako čujem negde nešto . . . "
Milan i Jelena ranije nisu ni pomišljali o paklu. Izgovarali tu reč. Sad oboje misle na njega i znaju da izgleda ovako.
" Gospodo, bez galame! Ja razumem sve ali zakon je zakon! Momci!" - bahati debeljko pokaza nekolicini rmpalija da slobodno mogu da uđu u, dojučerašnji, nečiji dom. " Ovi kreveti . . . pazi ovaj od malog je raspao, to, to, i tv . . .vidi kuhinju tamo ima li nešto preko hiljadarke, pa notiraj! " Smeh se čuo , tih , podmukao, u to se svako mogao zakleti.
" Vidim mali je jak, B + , doo baar! Šta je ovo , za školu neku, treninge, šta je ovo? "
" Vadio je krv, ima leukemiju. Molim vas gospodine, imajte milosti, tek treba na zračenje a gde ćemo sada sa njim!?"
" Gospodine " - priđe domaćin sada ne postojećeg imetka - " kumim vas Bogom, ima li načina da me za ovo sačekate? Naći ću nekako molim vas, ostao sam bez posla, verujte, supruga ne radi  . . . "
" Zakon je zakon!! Ajmo lagano momci a vi, majku mu, ne otežavajte i sebi i meni ! " - tobože odglumi , pa namignu ekipi da iznose šta su započeli.
Jelena zaplaka, Milan se lavovski bori sa suzama u kraj očiju sa stegnutom vilicom gledajući u Nebojšu koji pogledom u pod kazivaše više od hiljadu reči.
" Ne brini komšija! Moj stan je i vaš, upadaj! - dobaci ljudina sa istog sprata, vrata preko puta tek iseljene porodice. Marko mu tiho reče : " Ovo ti nikad neću zaboraviti! Molim te, izvini , daću sve od sebe da nas ne osetiš. "
" Da mi ručamo bre, ko ih šiša! Biće boljih dana, ne sekiraj se! "

Marko i Jelena su odavno dugovali za struju i kiriju zbog čega su preko noći i postali "jedni od onih" . . . Nekoliko nedelja su bili kod komšije trudeći se svak svoje : pridošli da budu ne primetni, domaćini da se ne vidi ni tračak naznake da je iko suvišak. Oko neko doba, Marko sazna šta sazna : komšijin rođak ima upražnjeno mesto za radnika, plata više nego dobra i da odmah ide da, kolko je moguće, obraduju i saopšte to Jeleni! Po povratku iz doma zdravlja, izgleda vest za vešću : Nebojša nema leukemiju već je loše opšte stanje bila posledica konstantnom izlaganju stresu i brigama pa je imuni sistem gotovo zatajio i samo milošću Božijom, zaustavio turbinu u poslednjem trenutku!

Radio je Marko već duži vremeski period. Dugovi otplaćeni, komšiji kupljen najlepši poklon koji je bio umotan ljubavlju i plaćen duplo toliko! Zazvoni telefon u sred radnog vremena i sada veseli Marko, očekujući svoju Jelenu, veselo odgovori : " Da moliću lepo, draga damo! "
" Hmm " - nakašlja se neko.
" Da ? " - sad začuđeni Marko shvata da mu žena nije sa druge strane.
" Sreten ovde. Iz opštine".
Jedini "Sreten iz opštine" kojeg poznaje, ostavio ga je bez krova nad glavom i pokućstva bez trunke stida pred ženom i sinom. Ako je to taj, otkuda mu, za Boga miloga pravo da ga pozove osim ako opet ne duguje nešto! To je nemoguće, savest mu beše mirna, kao i glas kojim je dodao:
" Ako si onaj Sreten na koga mislim, otkud ti obraz da mi se javiš? Sve sam vratio šta smo dugovali!"
' Ne bih zvao da nije . . . " - zastao je. " Da nije... ne znam kako da kažem, recimo viša sila Milane."
Milan bi se zakleo da je u njegovom glasu , prepoznao sebe onoga dana kada je jedva izgovarao reči boreći se sa suzama dok su mu grmalji pred porodicom iznosili sinovljev stari krevet i pokućstvo.
" Šta je Sretene, koja muka je tebe sad našla i šta ću ti ja?"
" Nebojša. Sin tvoj. On mi treba. - opet borba u glasu. " Ćerki mi otkazuju bubrezi, treba joj za početak krv, B +, znam, video sam na stolu onaj dan, Nebojša je ima pa . . ."
Za par sati sve je bilo rešeno : Sretenova ćerka je dobila od malog Nebojše šta je trebalo ali je Marko dao sve od sebe da se ne nađe oči u oči sa samim Sretenom. Dobro zna kako je kada sopstvenom detetu moliš za pomoć a plašio se da u datoj situaciji, ne izgovori nešto zbog čega bi ga srdžba postavila na isti nivo sa onim koji za razliku od njega, ne pokaza milost kada je trebalo.
Marko, Jelena i Nebojša žive u novom stanu. Tolikom da se često našale kako se moraju prvo pozvati telefonom da se sastanu u dnevnoj. Sretenova ćerka je na dijalizi, živa je, daleko od zdrave ali gura . .  . dan za dan. Dobar je student i daj Bože da ne plati ceh očevih greha do kraja. Komšija koji ponudi Milanu i porodici krov nad glavom, dobi unapređenje i vest da je snajka ponovo trudna! Biće ovoga puta unuk! Sreten? Pije kao smuk! Propio se. Pričaju po kraju da će, ako nastavi ovako, uskoro biti bez prebijene pare. Napije se pa sve ponavlja : " Kako me molio čovek, ljudi!" - pa sklopi ruke u pijanom raskoraku u pokušaju da dlan susretne jedan sa drugim.
" Joooj kako me molio čovek a ja joook! "- vikne i lupi šakom o sto tražeći novu turu, i sve tako u krug . . .
Život piše čudne priče sa različitim krajevima. Ovo je jedna od onih koja vraća nadu u dobre ljude sa jasnim znacima da pored svakog puta, ka svakom cilju, Bog vidi sve . . .

Dušica M. Ognjanović