Ukleta lutka

I u ova moderna vremena , znatiželja za paranormalnim i događajima i pričama sa "one druge strane" ne gube na snazi. Naprotiv, i nekim čudom, što je tehnologija naprednija , nauka smelija, to je svaka novost sa "onog sveta" jačeg odjeka nego najava da će čovek ponovo skakutati po Mesecu. Možda. Nego, da nastavim. Priča koja sledi nije za osetljive. Na vreme rekoh . . .
U nekom seocetu , bajkovitog krajolika, živeo je bračni par bez dece. Nakon dugogodišnjeg nadanja o nasledniku ili naslednici, sreća ih konačno pogleda: dobiše ćerku i vremenom, detence izraste u prelepu devojčicu! Sreći ne beše kraja! Jednoga dana, nakon uspešne prodaje zemljišnih dobara, svrati ponosni otac do varoši u jednu malenu radnju i svojoj mezimici kupi najlepšu lutku koju je našao. Nije štedeo a kad smo kod cene, osmeh koji je ugledao na licu svoje mezimice prilikom predaje poklona ,vredeo je sve novce ovog sveta. Malena je bila luda za lutkom : gde god bi pošla , u rukama je nosila svoju mezimicu! Bilo je nezamislivo da na počinak ode bez njene lutke a svako novo "dobro jutro!", bilo je rezervisano upravo za nju. Beše to zaista fina igračka : lutka krupnih, plavih očiju, duge plave kose sa lepom roze haljinicom obrubljenom starinskim, belim vezom. Dođe zima. Sneg je izmamio malenu na prve pahulje i sreći ne beše kraja! Danima su se čuli samo smeh i vesela dečija cika po prostranoj avliji a sve to praćeno pogledima presrećnih roditelja očiju punih ponosa, sreće a srca prepunih ljubavi. Ne beše radost dugog veka : razbole se malena i na molbu seoskog lekara da saopšti roditeljima o čemu se radi , saznaše gorku istinu : devojčicina pluća su teško obolela i biće pravo čudo ako poživi još koji dan! Skrhani roditelji u neverici, sve su pokušavali, nema gde nisu bili i koga nisu molili za spas i pomoć njihovom čedu no, i pored sveg truda, dete se preseli na onu drugu stranu. Lelek i jecaji pretvarali su se u krike kroz hladnu, snežnu noć i meštanima u obližnjim kućama , koji su gotovo podjednako žalili sa roditeljima , ujedno ledili krv u žilama. Na dan sahrane, dok su pripremali svojoj mezimici odlazak na večni počinak, majka uze omiljenu lutku i sa suzama koje su same lile, postavi je na grudi devojčice. Iznenada, otac priđe, uze lutku, privi je na grudi i sa setom o očima zamoli svoju suprugu da zadrže lutku za sebe kao jedino što im je ostalo od njihove mezimice. Teška srca, uz uporan nagovor, ona pristade. Usud je hteo ovako : lutka ostade u kući a maleni kovčeg iz kuće pravo na groblje.

Dani su prolazili ali utehe bivalo nije. I pored živih supružnika, imanje se vremenom pretvaralo u zapuštenu avliju punu korova. Baš kao i njihova srca. Svakoga dana , nesrećni ljudi jedini razgovor imali su samo sa lutkom. Sve što bi kazali svojoj mezimici, sve što bi je pitali, poželeli , bilo je upoćeno plastičnom paru plavih očiju u rozoj obrubljenoj haljinici sa dugom, plavom kosom. Jednoga dana, otac zagrli lutku i sa suzama u očima dozva ime svoje mezimice i misleći na nju, pogladi lutku po kosi. Na njegovo zaprepašćenje on shvati da je kosa lutke porasla do kolena! Pozvao je nesrećnu ženu koja je od smrti malene bila prikovana za postelju te je upita da li i ona primećuje isto !? Istina : kosa lutke je bila duplo duža nego kada je kupljena! Koliko im je pribranost dozvolila, shvatiše da bi to, da je poživela, bila tačno dužna kose njihove mrtve ćerke! Celo seoce saznalo je za ovo čudo ali avaj : umesto da se nađu u muci već nesrećnim ljudima, ovi ih , kao bez duše, oboje proglasiše ludim i izopštiše se iz svake dalje komunikacije sa njima! Šta preosta drugo ubogom paru, nego da rasprodaju sve što su imali i nastaviše, kako se pričalo, da lutaju po okolnim mestima kao dva maloumna prosjaka. Ono što nikada nisu propuštali, bez obzira na ljutu zimu ili pakleni , letnji dan, bio je odlazak na grob njihove jedinice. U rukama su uvek nosili lutku čija je kosa sada već dosezala do majušnih, plastičnih cipelica! Kasnije, kako se govorkalo po selu, dok su meštani surovog srca, prepričavali detalje nesrećne sudbine pomenutih roditelja, neko napomenu i ovo : radnja u kojoj beše kupljena lutka, kasnije je zatvorena jer se po prijavi jednog kupca, sasvim slučajno saznalo, da su pojedine stvari , a prodavane u istoj , bile kradene iz grobova dobrostojećih meštana iz okoline pod okriljem tame i prodavane kao nove! Da li je i ova lutka bila uzeta iz ruku neke već mrtve devojčice i zlu kob prenela na buduću vlasnicu, da li je još jedna devojčica iz sveta mrtvih žalila za svojom ljubimicom : nikada nećemo saznati. Ono što je jasno kao dan ili sigurno kao smrt : oni žive !





Dušica M. Ognjanović