Šok

Šok. Sve će ovo biti šok. Za mene, sve oko mene, moje, od mojih moje, za sve one koji su očekivali da ću 24h za njih biti tu, za sve one koji su pomislili da su ušuškani u veliko, toplo, meko gnezdo koje ja nadljuckim naporom uvek "krpim" i gotovo preko noći ,volšebno, ponovo pretvaram u divne, nove i sigurne kutke. Ova vrsta šoka je stanje svesti. Biram da ga uporedim sa naglim šutom martinke u blentavu glavu. Jako, hulganski, bez najave. Ta vrsta šoka sa posledicama logičnim navedenom poređenju. Lije kao iz kabla. Ne brinem, najavili su samo kratak pljusak. Točkovi vozila se približavaju aerodromu. Gledam grad. Tačnije,borim se da uz kapi koje se slivaju niz staklo kao kroz kaleidoskop nekih čudnih boja i oblika razaznam ono što sam nekada sagledavala kao najdraži biser na dlanu. Moj grad ! Tačnije, po koji obris istog. Nije više kakav je nekada bio. Ni ono što sam u njemu smatrala vrednim, cenila životno važnim... ni to više nije isto. Promenio se. U raskoraku samnom. Puno koraka.Više ne mogu da ga pratim, više ga ne razumem i zato odlazim. Crveno svetlo na semaforu "gleda" u mene kao urokljivo oko i opominje da možda treba da razmislim, još nije kasno da se kaže : " Stanite, sačekajte, hoću van"! Mogu propustiti let. Mogu i ovaj kao što sam i mnoge druge koje sam pre ovoga. Kada su mi krila bila mlađa i jača, kada je bilo vremena za povratak i novi početak. Ovaj let nema etiketu te vrste luksuza. Žuto i zeleno...nastavlja vožnju. Mučnina od duvanskog dima vozačevih jeftinih cigareta, mučnina od treme, mučnina od poraza sakrivenog ispod devet tepiha zakopano duboko u podsvesti. Poraz da priznaš da je tačna ona narodna : došli divlji oterali pitome. Mučnina od straha da priznam ko će mi sve faliti, koga ostavljam i zašto bežim. Tako je. Bežim od svega onoga što ostavljam u nekada mom gradu. Sada on pripada drugima. Nekima koji se smeju bibliotekama, pozorištu, koncertima harfe, (sa razlogom nazvanim "rajskim instrumentom" ). Bežim od neljudi koji lome jedni druge da bi zauzeli mesto u gradskom prevozu, bežim od likova koji bluetooth zvučncima "probijaju" lobanje kulturnom svetu pod tuđim prozorima bez i trunke stida i osećaja za poštovanje nečijeg mira. Hoću  glasno da kažem jedno veliko, zapravo najveće : mrš ! ! !  svemu ovome i onima koji su me naveli da se osetim kao govno. Govno koje šeta gradom koji vidi, poznaje ali ne spoznaje. Maske, glumatanja, foliranja, ko je mangup ko nije, ko je vrh ko je dno, ko je nabudžen ko nije, ko je cool ko je full. Generalije su na čekanju, plaća ko može i ima. Karte u prevozu kupuju samo oni na ivici egzistencije dok oni malo imućniji taj jedan slučajno zalutali dan u prevozu (dok mu je ganc novi autić na malom budženju) koriste, punim pravom u saradnji sa nemoralom , da pokažu kako su, i ako žestoki malaograđani, među šipkama, pocepanim,vandalizovanim sedištima, među oznojenom malobrojnom radničkom klasom, i toga, kao i svih drugih dana, i u tom busu -Bogovi. A ono gnjide. Skorojevići čudnih remix akcenata koji silom na sramotu pokušavaju i kidaju sve pred sobom i oko sebe da zauzmu pozicije ljudima rođenim u ovom gradu. Kažu da beže kukavice. Menjam terminologiju i kazaću :  odlazim. Gospodski. Ne bežim. Ispravljam prethodno navedeno. Odlazim od laži, malograđanštine, tačnije od konstantnog pritiska malograđanštine na svim životnim poljima. Polako se približavam mestu gde sam se zaputila. I nisam sama. A pišem i razmišljam kao da jesam. Mnogo toga "mota se" po mislima kao stara haljina venecijanskih dvorskih dama, haljina šuškavih, dugih, punih teških mirisa, asocijacije na bludnice sa maskam. Takve su mi i misli. Teške i kurvaju se sa zdravim razumom. Ispod dugih, teških haljina, porađaju se plodovi čudnih misli i analiziranja : ako je samo korak od reči do srca, koliki je od tišine do duše? Koliko pitanja, nedoumica, nemuštih izmišljenih samodgovora da mi pomognu da ne izgovorim ono pomenuto : " Stanite, želim van! "  Ćutim. Šok. Traje i dalje. I ne mogu da rasuđujem kako dolikuje borcima moje jedinice, onima što krvare i pate za tek upoznatim ljudima .Bijem bitke i ulećem u prve borbene redove za likove koje jedva poznajem ili ginem, kao što već jesam , za one za koje sam se mogla zakleti da su moja polovina te čuvene savršene jabuke. Takvi borci, u tim jedinicama , daju se previše i ginu prvi. Leđa im nisu čuvali ljudi koje su oni sami stavili kao svoje junake, lavove ravne sebi. Okrenuli su se i otišli i po automatizmu svrstali sebe u pičkice sa belom zastavicom zadenutom za uvo kao seoski đilkoši bez namere da barem podignu ruku i kažu : " nisam spreman za borbu i zato ne idem dalje sa tobom i odlazim ". Stiglo se na mesto odakle "čelična ptica" uznosi ljude u zemlju njihovih snova u neke nove početke. Tako bi trebalo da bude. Za to je karta kupljena, zato če biti čekirana. Šta je sa zdravim razumom, emocijama? Šta je sa kuršlusom u glavi i kantom nebačenog đubreta koje nosim virtuelno sa sobom sa sve likovima i mojim budalaštinama učinjenim zbog istih u njoj ? Idem na daleku destinaciju, u tu takozvanu i izvikanu "obecanu zemlju". Tamo gde je sve moguće, tamo gde i najveći luzeri nađu razlog da se raduju novom danu, tamo gde i oni krivih zuba nađu sebi razlog da se smeju. E tamo nosim ovu kantu da je stavim pod tepih. Ništa se iz nje neće baciti. Volim svoje "đubre" i tu je problem. Zato ga čak i tamo nosim sa sobom. Kao stari, iskusni mehaničar koji je , i ako prljav i umoran, nekim čudom radostan što su mu nekada bele i čiste , gospodske ruke, sada neprepoznatljivo crne od kolomasti. "Obećana zemlja". Idem na poziv. Dobrih ljudi, jedne divne žene koja je uložila truda a pre svega želje, da moje prisustvo tamo nekom, donese sreću, ispunjenje i mir. Prtljag se lenjo raspoređuje po asfaltu, misli su sada još luđe nego na početku, još pakosnije, još okrutnije nego pre nekoliko dana kada su stigli ti čuveni papiri. Zvanično, papiri da te neko željno iščekuje, nezvanično papiri koji te nemušto karakterišu kao kukavicu prvog reda. Drugi kažu da treba imati muda za ovo. Baš zbog toga što mi je dosadilo da  šrafim fake muda umesto onih koji su ih dobili po rođenju - odoh odavde. Pa kako bude. Laži više nema. Od sebe se ne može pobeći. Srce koje kuca u našim grudima je naše, ritam isti, "stanari" i muke u njemu se ne menjaju ma gde bili i koliko kilometara prešli. To je ono ludo čudo koje radi 24h bez prestanka, luda izdajica, perpetummobile, ponekad pomislim, rođeni brat srednjovekovnih sprava za mučenje. Kako bilo, ide sa vama gde god krenuli. U obe komore i pretkomore čuva svoj "prtljag" bez namere da odvoji pogrešne od onih pravih. Mozak radi isto. Po logici : kuda vi tu i on. Srce i pomenuti , od pamtiveka , da li zbog sujete, šta li je, nikada nisu dobro sarađivali. Da jesu, gde bi nam bio kraj. Uverena sam da je ovo pitanje postavljano od pamtiveka sa više znatiželje od onog čuvenog o starosti jajeta ili kokoške. Čak i natprosečno inteligentni ljudi postaju teške budaletine kada srce krene da pametuje. Sukob i krah je neizbežan. No tako se živelo i živi od davnina. Kako ste bezbroj puta čuli da godine nisu merilo starosti duha, ocena u školi često nije merilo znanja e tako ni IQ i njegova impozantna cifra ne garantuju genija. Ali mix genija i slabovide budale  : to je moguće.
Dođe vreme za onu čuvenu "aerodromsku kafu". Onaj prcoljak od kafice, sa gutljajčićima taman dovoljnim da vam pogura "knedlu" dok čekate da glas najavi gde će te od sada pa na dalje mučiti neke nove muke. Okrećem plastićno pomagalo u šoljici kafe u smeru kazaljke na satu i kao u polu snu, prisećam se mnogo toga. Šta je moglo biti a nije bilo? "Zagrlila sam vuka, jednom i drugi put , nežno a opet nekako jako...dok sam ga grlila, mogla sam se zakleti da  grlim lane". Otkud mi ovi stihovi padoše na pamet ,to samo podsvest zna. U kom delu mog sećanja, srca, misli, grada se ova slika uklapa? U onu zbog koje i odlazim. I može se odnositi na bilo šta i bilo koga. Lažem naravno , da ostavim  bolji utisak i olakšam sebi. Tačno, kao na zlatarskoj vagici, merim svako slovo i znam koliko karata vrede. "Ne bi bilo loše da se poslužite francuskim pecivom, da prekratite veme" - piskutavim glasom mi predlaže neko sa moje leve strane. Neću udostojiti biće odgovora jer vreme se "ne krati" i "ne prekraćuje". Poštuje se, ceni ali i troši. Francusko pecivo je vredno degustacije jedino i samo u svojoj postojbini. Dovoljno razloga da ni trena više ne gubim na ovu scenu. "Lažeš da ti noć ne pada teško, lažeš da umeš sa snovima, lažeš da uživaš u samoći, da ti niko ne treba, da ti nikad nije bilo bolje, da me se ne sećaš, lažeš me, "brišeš me", lažeš se...lažeš, znam po sebi. " Sada ove misli stupaju na scenu i kao ponoćni demoni progone moje lažno mirne trenutke kao duhovi starih dvoraca koji neumoljivo ostaju zavučeni u svaki kutak starog zdanja. Vrzmaju se ljudi okolo, izgledaju kao šareni, džinovski mravi unezvereni u iščekivanju istih "čeličnih ptičica" da nas, (svakoga i na svoju stranu) "odnesu" u neko bolje sutra. Sad mi se odjednom žuri. Nostalgiju, nemir i neodlučnost zamenjuju odlučnost i jaka želja da se krene dalje. Obaveze zovu, pisano štivo je ponuđeno podneblju i ljudima za koje i o kojima nisam mogla ni da sanjam. Kažu, i čvrsto u to verujem, da Bog nikada nije zatvorio vrata da nije prethodno pripremio ključ za ona koja  tek trebaju da se otvore. Kažu ljudi i  da vole kišu a koriste kišobran kada šetaju po kiši. Kažu da vole Sunce ali uvek traže zaklon i hladovinu od njega. Kažu ljudi da vole da osete vetar u kosi. Kada počne da duva, mahnito jurimo da zatvaramo prozore. Evo zašto ja više nikada neću reći : volim te. Ono što ljudi misle da vole, od toga pobegnu. Pobegnu od svega što je , na izgled čudno, a realno, nosi snagu koja daje život, volju za istim i pokreće. Ljudi su roba bez konzervansa i marionete kvarnih konstrukcija koje očas posla od vas naprave najsrećniju osobu na svetu, za koju nedelju, dan, sat ili mesec, učine vas slomljenim kao najtanju filigransku lutku bačenu , bez objašnjenja, svom snagom o zid. Idem da vidim ima li gde boljih likova, junaka nekih novih priča, pravih heroja i šmekera vrednih rizika svake vrste. Pratnja koja ide samnom, razume "nas umetnike". Našu prirodu, potrebe i tu kombinaciju razmaženog derišta, genija a ujedno i budale. To je dobra strana. Dobra strana loše kombinacije po trajno sačuvan zdrav razum. Glas najavljuje da je vreme. Treba krenuti. Svi ovi savremeni  gadget-i imaće svoju, (do sada) , najznačajniju ulogu u komunikciji sa meni dragim ljudima. I to je ona dobra strana. Loša je što će uvek biti trenutaka kada će te poželeti da razmenite par reči, oficijalnih, baziranih na stereotipima sa onima zbog kojih ste slomljeni i pretužni otišli :  " kako si, kako je, dobro sam, dobro je" .Istinu nose one dve izdajice :  srce i mozak. Stara dva suparnika. Ko je našao način da ih pomiri i nađe zajednički jezik sa istima  : gubi vreme. Znam iz iskustva. A kako vidim i većina pesnika, slikara i umetnika , koji su kroz dugi niz godina kroz svoja dela pokušavali da ovekoveče, sačuvaju,i na žalost uvek glorifikuju one koji nisu vredni recke na starom trulom drvetu, klupe u parku ili trošnog zida. No, kao što rekoh,  IQ, obrazovanje i veliko srce ne znače nužno i garantovanog genija. Emotivna luda. To je pravi naziv. Emotivna luda kojoj će sada gledati u leđa dok u znojavoj ruci drži pasoš i ostavlja za sobom ono što...da se ne lažemo, iz neobjašnjivih razloga najviše i voli. Da li nekoga ili nešto, zauvek će ostati pitanje bez odgovora. Za poker su potrebna četiri igrača, za stari , dobri tablić dvoje. Teško da će jedan igrač moći i da deli, baca katre, kombinuje i zaigra. Tek da pobedi..nije mi do smeha....
Oblaci kao komadići vate, pamučni, poveći, pufnasti jastuci. Čudna i premekana trasa za čvrst početak. No, kako i milioni pre mene, tako ću morati i ja. Navika je čudo.Tako kažu. Stara mantra. Plaši me što kod mene to ne pali. Ne pale stereotipi, ne pale klišei, ne pale izraubovane floskule. Upaliće nešto. Kada i kako:  ne znam ali formula koju genije smisli i došapne budali u sebi, mora da upali. Nama srećan let i sletanje, vama ostanak i data sloboda da svaki od napisanih redaka protumačite na svoj način ili se čitajući ih, sa namerom autora pronađete u njemu....




Dušica.M.Ognjanović