Epizoda: "Park"

Mesto dešavanja : park. U tom istom parku, biću odgovorna određeno vreme, za jedno malo bićence koje mi je povereno na staranje dok mu se roditelji ne vrate iz "sveta odraslih" što, između ostalog, podrazumeva zarađivanje , narodski rečeno, kore hleba za upravo ovog klinca kome sam dadilja bez sertifikata i zvaničnog iskustva. Dan je prelep, klinac takođe, knjiga koju sam ponela da čitam u rangu sa prva dva pomenuta ali u startu znam da neću moći da joj se posvetim onoliko koliko eksterijer u svom punom sjaju nalaže. Dakle, biće to par pročitanih redaka, pa svako malo pauza da vidim da li je "Supermen" u vidokrugu, ceo i u poznatom društvu. Sve je išlo uobičajenim tokom ; cika, vika , jurnjava, razmena osmeha sa obe strane, mahanje... par redaka u knjizi...Klasika za epizodu : park , "duty cop" i klinac u istom. Kada sam pomislila da se Supermen ludo zabavlja, shvatila sam, da možda nešto i nije kako treba , obzirom da je sitnim koračićima, pognute glave, po malo prgav , prilazio ka meni. "Mogu li da znam šta nije u redu medeni"? ( klinac se inače zove Miloš ali su oni , meni dragi, uvek kao "premazani" medom te ih tako , po logici , imenujem). " "Jeste"....., tiho šapuće i seda pored mene. " Meni se čini da nije, zato te pitam i volela bih da mi kažeš zbog čeka sada izgledaš kao mali kišni oblačić?" Smeje se, uvija se i kikoće na kratko dok ga ljubim ali Supermen skida masku i krenuše pitanja ...  "Šta je to duša ?" Malo sam zatečena obzirom da je odgovor ,realano, korektan jedino ako se zađe u polje filozofije što znam da neće biti upotrebljivo u datom trenutku. "Duša"... ( pokušavam da odgovorim), "duša je ono što te čini dobrim". "Kako"?  "Ne mogu ti objasniti tako kratko i brzo kako ti pitaš ali , recimo da je tako". "A gde je meni duša"? Već počinje da me hvata polupanika ali u ovoj sceni ja sam ta odrasla osoba zar ne, odgovora mora biti kako i gde , valjalo bi ga pronaci. "Na najlepšem mogućem mestu, u tvom srcu" - odgovaram. Pomišljam kako bi me teolozi kao u vreme španske inkvizicije rado upotrebili kao "testing doll" za jednu od spravica. "A imaju li sva deca dusu i srce"?  "Naravno" ! Zašto pitaš"?   Ćuti par trenutaka a onda nastavlja : "Zato što su Jakša i Laza rekli Milanu da je siromašan i da nema lepe stvari i ne igraju se sa njim i nekad ga i udare i....... opet pauza pa nastavak "a meni se smeju što se igram sa njim" . Slušam i muka mi je. Klinac , sada već uveliko užarenih obraza , nastavlja : "Ti kažeš da je duša dobra i živi i srcu i da to svi imamo i da smo zbog toga dobri. Onda Jakša i Laza nemaju to"! Pogled, onaj dečiji, ispitivački, većina poznaje. Razoružava i ostavlja bez reči. Sada je to poslednje što treba da mi se desi. "Slušaj me Miloše, duša i srce su , recimo, glavni elementi koje neke od nas čine dobrim ili ne". (molim Boga da me ne pita šta su elementi , srećom, upija šta mu govorim kao sunđer i ne dodaje još potpitanja) . "Vaspitanje je jedini razlog zbog koga će se neko ponašati kao ta dva dečaka . Moraš , i dobro bi bilo , da i u buduće ostaneš tako vaspitan kao što si sada i tvoje srce i duša, zajedno, vremenom , činiće te još lepšim i boljim". Zamišljeno me gleda, konačno smešak iz snova i zagrljaj. "Hvala ti "!, "Nema na čemu , medeni moj". "Mogu li ja sada da nastavim da se igram sa Milanom?" "Naravno"!! "A šta da kažem ako me opet budu zezali zbog njega, meni on ne smeta ali... "? Trepće i čeka odgovor , onaj pogled kada deca misle da znate sve tajne univerzuma : "Idi slobodno, ja ću biti ovde na klupi, kada vam dosadi sa igrom , dođi, povedi Milana sa sobom i vodimo ga na sladoled, važi ?" Oduševljen skače , prvo u mestu a zatim meni u zagrljaj. "Hvala tiiii"!-  u trku se okrece i pokazuje mi srce prstićima. Gledam kako se igra, on i svi ostali klinci, gledam i ne verujem , po ko zna koji put da su ovakve stvari  moguće. Lični utisak je jedno, realnost na globalnijem nivou nesto sasvim trece . Volela bih da za pocetak vidim a zatim i "porazgovaram" sa roditeljima koju su svoju decu ne vaspitavali da ostale dele , ne po tome kakvi su drugari , već koliko i čega imaju. Tako mali a već vežbaju da budu nepogrešivi poreznici na glupost. Koliko je neko jak , koliki je šmekerica ili faca ukoliko maltretira siromašnog ili znatno slabijeg od sebe? To mogu znati samo slepci čiji vidik ne doseže dalje od njihovog kokošarnika. Oduvek je bilo lav sa lavom, kukavica sa kukavicom. Izbor uvek postoji. I sami ga pravimo. Voljom i sopstvenim izborima formiramo se u ono što kasnije svi , ne samo deca, vide u nama. Formiramo se u produkt ili proizvod energije koja je deo onoga što smo godinama  i svesno birali kao naše "gorivo" ili pokretač. Dva klinca trče ka meni. Milos me predstavlja novom drugaru i najavljuje kako ću ih upravo odvesti na sladoled. Obojicu uzimam za ruku i mala avantura počinje. Ono što je , pored svega, ostavilo najjači utisak iz epizode "park" , je bio upravo stisak ruke malog Milana. Držao me je za ruku i stegnuo jače ,  propinjao se na prste da se sagnem da me poljubi. Dečijim jezikom a logičnim tumačenjem ovo je bilo veliko hvala. O pogledu da ne govorim... Od tada, trudim se da češće vodim Miloša u park a rančić sa slatkišima je još puniji u slučaju da i novi drugar bude u blizini. Pitala sam, nekoliko dana kasnije našeg Supermena , viđa li onu drugu dvojicu kao iz topa obaveštava : "E , Jakša je polomio ruku pa se sada ne igra ." Pitam da li se povredio tu u parku ili u školici , odgovara : "Ma ne, tata mu je kupio neke ful patike ali ne znam kako se oklizno i pao i" .... više i nije bolo važno. Čak i mali Miloš u dubini srca sa sve dušom u paketu, shvata da su barem Milanu obe bile na mestu...





Dušica M. Ognjanović