Kletva

Ne volim da prepričavam ali ovo hoću i moram. Zbog praznih glava, zbog ljudi koji nemaju straha Božijeg, zbog likova koji ne shvataju istinitotst reči da "možeš šta hoćeš ali ne i dokle hoćeš "a ponajviše pišem ovo za one koji su toliko puta čuli a nikada ozbiljno shvatili onu staru jevrejsku kletvu "da Bog da imao pa nemao". Zbog onih koji će se nasmejati i na onu da "ničija nije gorela do zore", sa zadovoljstvom pišem svako od narednih slova.Kako mi je pričano, gotovo u detalj, tako i ja prenosim vama. Priča žena da su bili u jednom od obližnjih gradova imućni ljudi, gastarbajteri u Austriji, žargonski rečeno "puni kao brod". Imali sina jedinca, diku i ponos u svakom smislu. Kada je , po odlasku u veći grad, na fakultetu upoznao devojku, činilo se za primer, sreći njegovih najbližih nije bilo kraja. Međutim, kako starine odavno kazivaše da čovek zna gde će pasti  : seo bi. Momak je naseo. Ovako kako vam pišem. Ispostavilo se da je devojka u koju se zaljubio bila (a neću preterati) , "sestra" samog đavola : koristoljubiva, crnog i zlog srca i još crnje duše. Načula je prvih dana od devojaka na fakultetu, (a naveliko se pričalo o prelepom momku sa ogromnim imetkom), te skova plan kako da ga zavede i naravno prigrabi sebi sve što bude mogla. Ljubavi prema momku nije bilo ni u najavi a i kako bi kada veštica nije imala srca. U međuvremenu, njegovi spremali doček budućoj snaji, drž ne daj, nije se znalo na koju pre stranu da se krene kako bi upriličili sinu veridbu i svadbu za pamćenje a snajku dočekali kao ćerku. Pre odlaska kod njegovih, odvede je on na večeru, zaprosi kako dolikuje, veštica puna sebe likovala i naravno sva srećna pristaje. Nedugo zatim, pre posete njegovoj familiji, ona ljubazno moli da ode u svoj kraj da se javi roditeljima, prijateljima, podeli uživo radosne vesti sa svojima pa kako mu obeća, po povratku, pravac kod njegovih. Kako se vratila, tako je počelo da se odmotava klupko događaja od kojih mi se digla kosa na glavi kada sam slušala. Bila je druga osoba. Nije htela ni da čuje za svog verenika, svog bogataša iz snova, svoju "ljubav". Svi su bili u šoku : budući kumovi, roditelji nesuđenog mladoženje a on sam van razuma. Svaki pokušaj da sazna o čemu se radi bio je uzaludan. Kupovao je darove od čijih se cifara ljudima vrtelo u glavi, poklonio je novi automobil koji je dobio od roditelja za rođendan, (nov-novcijat ,pravo iz Austrijske fabrike), darovao je nakit u vrednosti njene cele imovine. Uzimala je, prihvatala darove, nećkala se i davala lažnu nadu ali da obnovi vezu : ni da čuje. Momak je oboleo, pao u postelju a roditelji bivali neutešni. Njegova majka, u očajanju, pribegava onome čemu nikako nije smela : prevaljuje priličnu razdaljinu da bi došla u zabiti kraj kod babe naširoko poznate po moćima da prizove i samoga nečastivog za njena pogana i crna dela a sve pod izgovorom da pomaže narodu. Kako je stigla u trošnu kuću kod proklete starice, ova sa vrata reče : "Znam što dolaziš, daj tu košulju sina svoga što si donela pa ću da ti kažem šta mu je". Zapanjena i na žalost glupošću zaslepljena , majka oduševljeno vadi košulju i divi se babinim moćima uverena da je našla spas. Kako je uzela košulju u ruke starica je kriknula: " Ja sam ovome već bajala , da oboli , život izgubi a onoj zmiji što je dolazila skoro sav imetak da ostavi". Kad je to čula majka je klekla ridajući preklinjala da skida bedu koju je napravila. Veštica odgovara da nema šanse, " kad nabacim , ne mogu to sama da skinem"! Sa košuljom u rukama, plačući, jedina želja u tom trenutku bila je da zagrli sina i poništi reči proklete seoske vračare. Kod kuće zatiče pridošlog sina, pogleda uprtog u jednu tačku, ne prepoznaje nikoga oko sebe, senka od čoveka koja ponavlja samo ime žene kojom je bio opčinjen. Otac insistira da odu u manastir i zatraže pomoć. Majka na sve pristaje. Odlaze u manastir, monah odsluša svaki delić priče i kratko kazuje : "Gospod je svemoguć" !Momak ostaje mesec dana u manastiru i slava i hvala Gospodu Bogu, ostaje živ i zdrav i vraća se kući. Epilog : kako pričaju meštani, stara koja je bajala, umrla je u mukama posle uboda na zarđali ekser na koji je bila namotana neka vuna kojom je vračala: sepsa je "pojela živu", tako kažu, a dušu je ispuštala  "ne dalo se nikome"!!. Nesuđena mlada se udala za bogataša iz drugog grada, dobila dvoje dece : prvo umrlo drugo je rođeno kao dete sa posebnim potrebama, težak invalid. Svo bogatsrtvo koje je stekla svojim nedelima, trošila je na patronažne sestre i pelene za  sina jedinca. Momak kome  je bilo rađeno o glavi, predaje na jednom od fakulteta, skućen, srećan i do groba veran Gospodu. Za sve one koji ne veruju u napisane redove poruka : ko sa rogonjom tikve sadi o glavu mu se obijaju. Sve što su stari nekada govorili imalo je dubokog smisla kao i ove reči ali na žalost uvek će biti budaletina koje će biti spremne da prodaju dušu zarad bogatstva, lažne ljubavi i krađe tuđe sreće. Da ih žalim nema potrebe, kada dođe vreme naplate duga i sami će znati čiji noktići kucaju na vrata njihovih domova, ko je došao po njih nepogrešivo dozivajući prava imena...





Dušica M. Ognjanović