Vavilon

 U muško-ženski frizerski salon ćerka dovodi 75.godišnju majku. Četvorica mladića čekaju na red. Starija žena starija je i od njihovih baka, povijena i iscrpljena, jedva se, uz ćerkinu pomoć, spušta u plastičnu stolicu u dvorištu ispred salona. Želi da izgleda kao stara dama iako je umorna i daje sve od sebe da se ne vidi kako je sve boli. Ni jedan od mladića i ne pomišlja da je pusti preko reda. Mladi su, strašno žure. U njihovim glavama oni nemaju vremena. Ona ima. . . 

Kako je glupa mladost, samo to niko ne sme da prizna. 

Dolazi peti. Prvo što radi - grabi stolicu iza leđa pedesetogodišnjakinje koja je staricu dopratila. Gotovo da joj izmiče stolicu ispod nogu, odnosi u hladovinu, seda, i vadi mobilni telefon. Njih dve se bez reči pogledaju. Posle tog manevra ćerka shvata koliko bi bilo besmisleno i da ih pita da uđu, brzo će. Ne. Obe znaju da je uzaludno.

Na kasi jednog velikog trgovinskog lanca prodavačica požuruje mušteriju. Na traci stoji samo hleb. Žena prebira po novčaniku. Žena čije su malo lice prekrivale velike naočare, rekla je tiho: " Karticom ". Približila je ćutke plastiku aparatu. On je izdajnički zapištao. " Odbijena je ", presudila je prodavačica. " Probajte da ukucate šifru " bila je nakratko milostiva. Opet ništa. Već sledećeg trena, kasirka gestapovskim tonom pita:" I šta ćete sad ?!". " Ništa, da vratim ", prošaputala je žena.

Prodavačica otima hleb iz njenih ruku i baca ga na frižider sa sladoledima ispred kase. " Sledeći put ako nemate para ne ulazite u prodavnicu!", sikće. " Valjda imate sto dinara u novčaniku! " viče pred " publikom " osokoljena njihovim ćutanjem i pogledom na puna kolica koja guraju pred sobom. Valja se ulagivati platežnim mušterijama. Lažna elita očito fascinira lažnu Beograđanku za kasom. . . Tuga.  Razmišljam kakva li je sudbina one gospođe koja je jedva čekala da umakne podrugljivim pogledima, kakvim je životom živela nekada, kako je došla u situaciju u kojoj je sada, jer vidi se da je njen život dostojan dobre priče. Osećam to. . . Uvek osetim.

Red je pred lokalnom menjačnicom toliki da ga pretiče samo onaj ispred pečenjare. Čovek koji unutra radi nema više šta da proda, žali mi se:" Ostalo mi je još nešto malo po pet evra. Ne znam šta je ovo danas. Kao da je sutra smak sveta, a na Prvi maj ". Da . . . vidim nema se. Ali neću opet o tome. Pametnom dosta. . . 

Ne prestajem da se pitam: u šta smo se ovo pretvorili. U bezdušnike lažno napumpanog ega, u šljam, u šta? Propada ceo svet, pretvara se u Vavilon. To se više ne može sakriti. Ali, moramo li i mi ovako da hitamo da se toj propasti pridružimo?! Jesmo li bar pokušali i zašto još ne pokušavamo da sačuvamo duše, da se odupremo onom najgorem što nam se nudi?. . . 

U jednoj od divnoj, važnoj i dušekorisnoj knjizi koju sam nedavno pročitala, monah Kalist poručuje:" Borite se i volite se "!

Mi ne radimo ni jedno ni drugo . . .

I ako se rvemo, to radimo među sobom. Nije neko toliko uzvišen duhom molio da se njegov narod niti bilo koji drugi obračunava među sobom, nego sa zlom u sebi! Na to je mislio. . .  A, to bi nas spasilo. . . 

Dušica M. Ognjanović