Sedam slonova

 " Droca !" 

" Ober kurva, kad ti ja kažem, 100 %! Čuj , čim dođe, pa to kosa, to nokti! Da vidiš kako vešto kuca s onim kandžama!"

" Mi svi na pauzu, popijemo kafu, pekara nam tu bre, nema par metara, ona nama kao jedite vi, ne smem ja to! Ma mislim se marš u pizdu materinu, pa po čemu si ti to fuksetino bolja od nas !? "

" A vidi ovo: ja donela da poslužim kolače, nešto slavili ona nešto, vidim vrda, oće neće, guzi se. Uzmi bre, jedi to, šta glumiš mislim se. A ona, suknjiče neko, vidim nova nadogradnja, šta joj je ono, ubija kako izgleda, to priznajem ali kad krene da mi kljucka po tastaturi onim livenim noktima, tačno mi dođe da je udavim!"

Jelena. To je ta. Sa noktima, minićem i nenormalno gustom i dugom kosom za ovo podneblje. I trepavice su veštačke. Doterana kao model. Pravo da vam kažem, ona meni  ni malo ne smeta. Nije klinka, tu negde, kasne tridesete, daleko od devojke, al lepa ko san. Kad sam je videla, dadoh kompliment od srca. Esteta sam, lepo žensko. Razmenismo telefone i dogovorismo se za viđenje . . . 

Čula sam od poznanice, koja radi za šalterom, da baš Jelena prodaje ono što sam tražila godinama: onih starih čuvenih sedam slončića iz Indije. Imam jedan stočić u stanu, mahagoni , puno drvo, antikvitet. Na njemu lampa tifani staklo, ručni rad, neopisivo lepa. Uz nju mi je, na tom stolu, oduvek falilo sedam slončića. Najveći i ono malo slonče na kraju sa sve družinom od reda između po veličini. Kako čuh, njeni su u vreme Juge radili u građevini, puni ko brod, ona ima te slončiće i ko zna šta sve nešto. Prodaje, ne nalazi lepotu u njima ili joj jednostavno, nisu potrebni.

Bogat kraj. Zgrada stara gradnja, čuvene lamele. Moj stari kraj, uspomene naviru. Kad stavim slončiće u torbu, taman da sednem na ljuljašku koji minut . . . 

Zvonim kratko. Mrzim zvuk zvona na vratima, pa mislim da je svima isti osećaj. Vrata stana se otvaraju, poznat glas kaže mi zvonko " upadaj", uđem i u trenu se mimoiđem sa siluetom u sivoj trenerci koju dobro ni ne videh. 

" Uđi sedi, evo me za sekund! "

Razgledam: svuda fotografije. Namejana, srećna sa porodicom. Na jednoj slici pomislih, sram me bilo, kakav dasa. Vidi se da su , kad je slika nastala, bili u velikoj ljubavi. Može biti da su i dalje, čim slika zauzima centralni deo. Uzeh jednu uramljenu, na njoj je Jelena mokre duge, raspuštene kose, i ne shvatam, gledajući, kako nije odabrala da bude model.

" Ta mi je sa Balija! Obožavam tu fotku!"

Iza mene nepoznata žena. Ćelava! Nosi dve kafe i stavlja na sto. Smeje se prelepim osmehom: njega i glas prepoznah, ženu predamnom ne.

" Sedi Dušice. Ja sam. Jelena. Opušteno. " - i opet onaj predivan osmeh. Sada, iz blizine, još bolje vidim sive podočnjake i kosti lica koje se naziru ispod vešto nanesene šminke.

Ćutim i u zemlju bih da propadnem. Osećam da mi se na licu vidi šok i onaj nepristojni izraz lica koje ljudi upućuju kada vide nekog " drugačijeg". 

" Rak. Ne brini, nije on zarazan . . . " - upućuje ponovo onaj predivan osmeh i pokazuje na šolje pune mirisne kafe.

U stotinki uzimam šolju i parim jezik velikim gutljajem kako bih joj pokazala da mi to nije ni palo na pamet.

" Odavno znam. Tipa, top perika, nokte sama stavim, trepavice su džabe u drogeriji . . . ajde, kao, kažem sebi, neću živa u grob! Onda se doteram, šta znam, nema potrebe da vitlam okolo umirem , umirem, mislim . . . - prevrnu očima šeretski a ja molim Boga da mi da snage da ne počnem da plačem.

Sama je počela, bez i jednog pitanja, sama nastavlja dalje . . . 

" Sad sam već na terapiji da ne mogu da radim i idem napolje osim baš, baš kad moram. Odmoriće mi se koleginice! - sada se smeje od srca, zvonko, bez i malo jeda.

" Ko im jebe mater šugavu . . . " - prošaptah , ote mi se.

" E, i to što kažeš! "

Zasmejasmo se obe, glasno, dugo  . . . a suze što me ne poslušaše, bez njenog pitanja, opravdah našim dugim smehom.

" E da . . . ! " -  naglo ustade i zađe iza zida. Od kada sam je videla u banci, prošlo je možda nešto više od mesec. Žena ispred mene, bila je senka one lepotice koju sam videla. Moderna, predivna trenerka , lelujala je oko tužne , suve figure. 

Grabim trenutke dok nije tu, brišem oči , rukavom, pažljivo, da me maskara, ne oda po ko zna koji put u životu .

" Evo ih !! " - nasmejana, donosi slončiće. Postavlja ih na sto, broji, daje do znanja da su svi tu i pokazuje, ponosno, kako su neoštećeni odoleli tolikim godinama.

" Nadživeće me, ladno! Slonovi koji donose sreću! Koji blam!" - smeje se, a ovoga puta ja ne mogu sa njom.

" Pravo da ti kažem, ja ne znam , šta će ti oni ?" - po malo ljutito, " ovo je  . . . bezveze. Mislim, sedam slonova za sreću . . . kako da ne . . . "- jedva čujno prozbori poslednje dve reči.

Nemah kud. Uzeh slonove, kada krenuh da dam novac, zaustavi me.

"Poklanjam ti ih." - ovoga puta nije mogla da sakrije tugu.

" Ali nekako moram da ti platim Jelena! "

" Ma daj . . . " - odmahnu rukom, " platila sam ja što sam verovala u te gluposti . . . "

Ostala sam još neko vreme kod nje u priči o svemu i svačemu. Rad u banci bio je hobi, da ne misli o bolesti, da sebe učini živom. To niko nije znao, puna kao brod, to joj je bio džeparac koji nije osetila. Pričala mi je, između ostalog, koliko je samo puta plakala u toaletu dok su kolege raspredale kako opet ide da "namontira" šminku. Shvatila sam da bi bilo dobro da je ostavim da odmara. Poljubila sam je. Zagrlila me jako. 

" Ja te vidim drugi put u životu a kao da te znam sto godina! "- od srca je to rekla.

Od ljuljanja na ljuljašci nema ništa. Vučem se ulicom kao sestra bliznakinja zvonara Bogorodičine Crkve. Poče kiša. Torbu stegnuh jače uz sebe i shvatih da sam je, bez obzira na kaiš, stisnula na grudi.

Jelena je umrla dva meseca nakon našeg susreta. Od kolega iz banke, na sahrani , jedva sam prišla kovčegu. Ridali su bez suza. Neke su koleginice stvarno plakale. Savest nema cenu. Mir tek, da ne pominjem . . . 

Ne sudite. Ne ocenjujte nikoga. Ni što je " prefrakan ", ni da li je perika, ni otkud nokti, ni što je ovaj nešto oslabio, onaj se ugojio. Nikada ne znate ko koju i kakvu bitku bije bez i jednog oružja. Zahvalite Bogu na svemu i neka vam glavna molitva bude da vas đavo ne dovede u iskušenje da nekome budete sudija. Samo Bog može znati šta se krije iza svakog nepoznatog lica koje prođe pokraj vas . . . 

Na stolu , kod tifani lampe, sedam slonova. Sedam slonova koje svaki dan polako dodirnem i pažljivo vratim , po na osob, svakog na svoje mesto. U nekom vidim njen osmeh, u nekom njenu snagu, u nekom njene prekrasne oči a u svakom od njih nadu. Nadu da je našla svoj mir   . . .

" Dule, de si kupila ove sloniće?" - pita komšinica juče.

Ćutim.

" Duška, bre, de si ih kupila!? Jaooo Bože , što su lepi! Aj mi prodaj , ljubim te! Kolko tražiš, dajem odma!"

Gledam kroz prozor kako neka crnokosa devojčica juri leptira. Puna života, nade . . . 

" Oni su Jelenini. I nemaju cenu . . . "

Dušica M. Ognjanović

Gnezda, tuga i ptice . . .

 Uvek u isto vreme. Po njima možeš naviti sat, osim ako more ne odluči da bude drugačije. Trajekti, brodići, kruzeri. Pristižu nove grupe i ture narodnosti. Ni dan - danas, osim garderobe, ništa novo. Stara slika gotovo vekovima - ista. More ljudi sjati se da za novac sa meštanima razmeni robu i nezaboravne utiske. Na dokovima, uz tihi zvižduk, gondolijeri čekaju turiste.

Posmatram ih. Pomislim, svakim sekundom a kamoli danom , potvrđuje se: kako je Gospod veliki u čudima svojim. Na sve strane, čuju se pomešani jezici. Moderni Vavilon. Svet u malom. Na jednom komadiću u sred mora, minijatura zemaljske kugle. Košnica duša koje su došle po još jedan , novi i možda  najjači utisak. Kako za koga i kako kome. Stiže nova tura turista. Brektanje malog brodića najavljuje još jednu grupu koja će meštanima zagorčati svojim prisustvom i ovaj vikend.

Rumenim i pored moje omiljene, jake šminke. Osećam nalet stida, sramote a zahvaljujem dragom Bogu što me meštani odavno smatraju svojom. Prepoznajem naše " dame" još iz daljine. Mini suknje i haljine, glasno cerekanje, gurkanje poput šiparica iz 60 - ih koje su u prljavom magazinu po prvi put videle golu pišu.

Gledam u pločnik. Odlučujem da se ufuram u ulogu Italijanke. I ako svetle puti i upadljivo plava, danas odbijam da sam deo ekipe kojoj zaista i u istinu pripadam. Brojim kockice pod nogom, krckam štiklom lagano jedan maleni kamenčić. Podižem glavu poput lenjivca i ispijam gutljaj čuvene italijanske kafe. Gospode Presveti, koliko smo se odvikli od osećaja stida, sramote, samopoštovanja. . .

Gondolijer uljudno nudi čuvenu vožnju pod Venecijanskim mostovima. Dve naše mlade " dame", sumanuto se kikoću, pristaju , gurkaju se laktovima čim je gondolijer okrenu leđa i čak na platou čujem kako skaradno komentarišu momka koji samo radi svoj posao. Jedna od devojaka, spušta bluzu sa ramena do granica nepristojnosti dok je drugarica "bodri" popravljajuci ruž." Brate kakav je! Kako bi ga, uuuuh! " . . . i kikot. 

Nije se okretao više. Barem ne, dok sam gledala, a pratila sam ih pogledom podosta, dok nisu nestali duž kanala iz vidokruga. 

Seciram stanje u našem društvu često . . . i kada sam u domovini i sada, van nje. 

Na žalost, izlaskom iz svog dvorišta, nekako uvek, direktno, u glavu, pogodi me surova realnost. Pojam morala više nije bitan u našem društvu. Čuveno svetlo na kraju tunela, vidim u povratku vojnog roka o čemu sam toliko puta pisala i za koji sam se iskreno molila. Neko mora vratiti ovu omladinu barem na privid pravog puta. Za ostalo, neka se Gospod nama grešnima smiluje.

Razmišljam, da li ću danas uspeti da ugovorim ručak sa Gospodinom Ranieri. Znam, iz razgovora, da će biti izvor priče koju ćete dugo pamtiti. 

Jedan dečak pored mene, protrča cičeći od sreće držeći u ruci malenu repliku gondole kojom je po vazduhu vitlao podražavajući uzburkane talase.

Vreme leti . . . ugledah naše cure kako se vraćaju sa mesta polaska. Znači , prošlo je više od sata, barem bi tako trebalo da bude.

 Vidim , cura je podigla bluzu, rame pokriveno, raspoloženje je splaslo . . . prave se da gledaju u telefone. Gondolijer pruža uljudno ruku, sa blagim osmehom ispraća obe sa početne tačke . . .

" . . . duša, svaka za sebe, luta ulicama gledajući raznovrsnu robu. Mirisi , još od luke, naginju na cimet. Tamjan se probija kroz sladunjavi miris praškova raznih, donetih sa istoka. More šalitrom, meša i tek prženu ribu sa šafranom što ga drobe na ulazu u luku. Kroz ovu košnicu duša, tražim pute da prodam mastilo . . . "

Izvod iz stare knjige jednog od davno zaboravljenih mletačkih trgovaca. Utisak je isti. Sve je zapravo isto. Sem ovih mobilnih telefona koji se ne uklapaju u postojeću sliku. Ne kao novina. Već kao mali demoni na baterije koji ovim dušama nedaju, da osete ovu lepotu u pravom sjaju. Društvene mreže kradu trenutke koji se ne vraćaju. Koje gledamo kroz kamere i ekrane nesvesni činjenice da su nam neki segmenti poput mirisa ili vetra koji dopire s mora, prosto promakli. . .

Život ide dalje, tačnije rečeno, od postanka, vrti se u krug. Galebovi iznad mora plešu svoj ples. Na trgu, kraj mojih nogu, golub cupka nervozno okrećući glavicu nadajuci se mrvicama mirisnog kroasana. Lepo je. Barem je moglo biti da sve nismo upropastili. Pogrešnim izborima . . . 

Umesto mira, tražili smo adrenalin, umesto molitve i duševne naslade, na sva vrata uveli smo blud. Obesmislili gotovo sve i što je najgore, naše sopstveno postojanje. 

Vreme je neumoljivo. Zvona na katedrali opominju da smanjim hedonizam. Poruka Gospodina Ranieria, podseća da moram obaviti taj razgovor koji krije unikatnu, tu potresnu priču koju znam da ćete pamtiti . . . 

Brektanje brodskog motora najavljuje novu turu. Ovoga puta, na kopno kroče elegantno i svedeno obučene dame. Tihe, lepe, negovane. Lepe u svojim manirima, u svom tihom govoru i suptilnom osmehu. Nisu iz moje " avlije" . . . U grudima zaigra nešto između stida i zadovoljštine. Možda i malo žala. Što sama ili u manjini kao i uvek, nosim perjanicu za čitavo pleme. Pleme koje bestidno valja obraz po blatu rugajući se nama koji " nebo paramo nosem."

A zapravo, puka istina je, nebo nam je jedini krov koji smatramo pokrovom svoje prave, istinske kuće . . . 

" Ti auguro un vento buono e calmo, mio luminoso uccello azzurro . . . "

Dušica M. Ognjanović