Game over

Volim da primam. Ali i rado dajem. Ovo je druga vrsta bloga, pa povucite ručne. Poklone. Volim da ih primam ali rado ih i dajem. Sada , kada je sve jasnije, nastaviću sa pisanjem. Dakle, dana za darivanje u toku godine ima koliko hoćete : rođendani, Nove i stare godine, datum ovaj datum onaj, godišnjica ova godišnjica ona, prvi poljubac, poslednji šamar, polazak u školu, završetak iste, te stigla beba biće beba, nema bebe al ima diplome i sve tako 365 dana u godini. Oni koji su imućniji ( neki materijalno, neki moralno ), daruju svaki dan. Oni prvi kupovnom svega što ima cenu, drugi : čistim emocijama. No, darovati se može svaki dan. Evo meni pade na pamet 8. mart kao naj gluplji dan za darovanje. Dan žena. Bore se žene za neku svoju "slobodu", prava, da mogu ovo ili ono, traže da budu ravnopravne sa muškim rodom i tu stavljam malu pauzu. Da se priberem za ono što sledi. Žena želi da bude jednaka, ravnopravna sa muškarcem !? U ćemu ili po čemu ? Ko će piškiti ili pljunuti dalje, ko će pre pokositi livadu ili ko će pre ispiti krčag vina ? Mene blam i ja se potpuno ograđujem! Ne želim nikakvu "ravnopravnost", ne osećam se ugroženo od strane muškaraca po bilo kom osnovu, ženska sloboda se ne sastoji od dubine dekoltea koji ista šeta ulicom, ne zanima me i ne učestvujem u naricanju za ženskim pravima. Mi smo , jednostavno, sve zasrali. Nema uzvičnika. Hladno, jedva čujno : mi smo sve zasrali . Žene nisu želele da im muškarci otvaraju vrata, pridrže kapute, primaknu stolice, udvaraju se i čeznu za njima, brane njihovu čast. Ne. One su se , poput pra keve Eve, odlučile na prepametan potez : same će sebi otvarati vrata, držaće same sebi kapute , stolice će obično izmicati jedna drugoj, (po navici), one će "startovati "muškarce agresivno i tako napadno da su jadnici počeli da se "druže" više među sobom nego sa ovom novom sortom "modernih žena". Čežnje nema, stavile su sve na izvolte a čast je otišla u materinu. I tako, jedna novopečena dama, izborila se i bori se, slobodoumna je i na prvi i na drugi i svaki sledeći pogled, a kao takva , zapravo postala : maloumna !

One sada marljivo " rade na sebi" ! Ne zavise više od muškaraca i to im je cool. Uzgred, kako više nisu privržene istima tako, nesvesno, i počinju sve više da liče na njih! Pravi muškarac će primetiti dobru pozadinu i sa 1000 km. i ako pikirana dama i vlasnica iste, ni dana nije provela u teretani. Novopečene, " slobodne " žene misle suprotno : ono za čime težiš, podsvesno počinješ da imitiraš : sve više je onih koje imaju žuljeve na rukama od sprava koje su nanenjene isključivo njihovim boljim polovinama, (dok je bilo sreće), tragova korišćenja oklagija više i nema. Ako ti se jedu kiflice, gospodine, pravac pekara, ja danas imam " leg day " ! Sad, moja omiljena i , šmrc , ugrožena vrsta, muškarci, probudiše zov praiskona u sebi, proradi želja da se ženka sačuva pa trk i oni u teretanu! Svi nešto mrmore o definiciji ovog i onog, pa suplement ovaj i onaj, te protein taj i taj . . . kako bilo : ne ostadoše ni oni dužni i pokazaše da im je stalo. Duše moje lepe! Ali avaj! Ne lezi vraškić : ispade udariše jedan na drugoga! Žene se prilično okamenile i otvrdle u svakom pogledu pa prizor više i nije tako privlačan osim ako se oboje ne oduče za kakvo takmičenje pa opravdaju nekako učinjenu glupost.

Emancipacija žena, zasniva se na gomili gluposti. Kako bi se opravdalo sve što žene brljesaju u poslednje vreme, mora se krenuti sa nekim lelekom. Na primer : " on meni brani ovo, on meni ne da ono, ja hoću onamo on kaže jeftinije je tamo, ja hoću ovo on kaže preskupo je jer to isto imaš već kod kuće i čemu 10 komada iste stvari, moj meni brani da se oblačim ovako ili onako, moj meni kaže smršaj a moj meni ugoji se, moj ćuti, zamisli pičkica ćuti i gleda me dok ja hoću da se svađamo zato što treba da dobijem za dva dana, moj stalno govori "da" i hoću, neće u opšte da se raspravljamo a tako bi mi prijalo da neko blebeće sa mnom gluposti u krug, moj meni samo po nekad kaže da me voli  . . . " i lista ovakvih gluposti može da se piše u nedogled. Prevedeno: "slobodom" , na primer, smatraju se žene ako imaju prava da obuku dopičnjake i na  -10 pa posle muškarci stoka, primitivci kad "nešto" ispadne a oni mučeni, instiktivno odreaguju. Zatim, ženska taština koja je eskalirala u ova poslednja vremena, "okrivljuje" muškarce nalazeći ih kao glavne uzročnike zbog kojih većina žena posledično izgleda kao svoja sopstvena karikatura. iskarikirane do krajnjih granica. Ne budite iznenađeni ako kojim slučajem upitate koju damu : " Šta to, za Boga miloga , učini sa sobom i svojim licem!? ", uvek ,(ne samo ta jedna, već 99% njih) , kao po komandi , za to će okriviti : već navedene muškarce! " "On" je hteo da ja imam veću guzu, te "ovaj" je hteo da imam manje, lepe grudi, "ovaj" da imam dugu kosu, a meni "moj" nabacio zašto nemam lepe, duge nokte, "onaj" kaže da je video bore, "drugi" strije, "treći" hoće ovo, "peti" ono . . .

Ruku na srce ili na onu stvar, birajte šta vam je draže ili šta više koristite (ili, pak, uhvatite se za oboje sa po jednom rukom ako će vam tako biti lakše ) ali , evo i ja, kao poznata i opšteprihvaćena braniteljka muškog roda potvrđujem da u prethodno navedenom : ima istine! Trend je, koliko svi negde kapiramo, krenuo od 90 - ih godina kada je prekrasna, prsata blondina, trčkala po plaži i pomutila razum celoj planeti. Od tada nekako kreće, kako na našem, tako i na globalnom polju, trend tzv. " predimenzioniranosti " . Sike veće od glave ( obavezno i poželjno da veoma štrče spram sitne figure pa je ideal bio :  što sitnija žena, to veće grudi), usta kao zadnjica babuna u vreme parenja , obavezna nadogradnja kose, veštački nokti, ten kao da vas je neko za opkladu ili iz čiste zajebancije, uspavao i ostavio na Suncu pa se nakon zalaska vratio po vas . . . i sve tako nešto što je počelo da degradira žene, nikako ne raduje muškarce i krajnji skor : pukle obe strane! Muškarci skontali da to, fakat i realno izgleda "krš", žene ugradile, nasadile, neke i fiksirale pa nemaju kud i jebi ga, čiča miča i do kurca priča.

Krenu lavina nezadovoljstava, kako sa jedne, tako i sa druge strane. Bilo je toga oduvek, od kada je sveta i veka ali dožive "to" neku svoju ekspanziju u poslednje vreme i tako je kako je, okrenuše se muškarci jedni drugima . . . Videše da od udvaranja više nema vajde, teretana je sada više ženski poligon za merenje pretrćenih pozadina nego nekada (logično i opravdano, muški teren ), a još ako pomeneš šetnju, ili ne daj Bože pozorište ili bioskop, garantovano si prederko ili Edipovac. Ujedno, gotovo preko noći, jadni muškarci, isfrustrirani i prestravljeni, pretvoriše se u mekušce sa konfekciskim brojem koji varira od  S do M , ako koja ima sreće, naći će nekoga kome odgovara XL. Te su ubole premiju i viteza na belom konju u poređenju sa prethodno navedenom grupom moderno - neuhranjenih. Počeli momci da se gube , jer, majko Sveta, kako više ugoditi ženama !? Lude, iste, histerične i nezahvalne i kada  im udovoljiš i kada uradiš suprotno. Retki se usuđuju na ovo drugo jer ko je lud kačiti se sa Meduzama!? (mislim na mitsko biće, ne na sirote vodene stanovnike).

Ove muškarce, koje sada imaju u ponudi, žene nazivaju svakavim imenima i nalaze im 1001 manu: manijak, čudak, seljačina, pederko, debeli, jao presitan je, nije moj tip i tako dok lista ne bude dužine Kineskog zida. Razlog zašto su manijaci, čudaci, seljačine,debeli ili pederko koji nije " ničiji tip " je preočigledan : nisu se po ceo Božiji dan divili novoj frizuri već samo jednom poljubili svoju nežniju polovinu sa rečenicom : " Predivna si! ", dakle, samo jednom je " seljačina " rekao tu lepu rečenicu, (ne milion puta kako bi ženski mozak želeo ne bi li konačno i doprlo išta do njega,) manijak je ako, pak, pokaže interesovanje ili prosto kulturan gest pa kojim slučajem pridrži vrata od lifta, ma, garantovano : manijak ! Kada pohvale kulinarsko umeće svoje lepše polovine, i logično, vremenom počnu  uživati u istom, ženama postaju svinje! Kada počnu sa dijetom , čuveno : " Aha! Tako znači! Otkud to od jednom tebe interesuje kako izgledaš !? " Kada žele da iznenade svoje Meduze, muškarci kupe cveće ili neki poklon koji im u 90% slučajeva bude nabijen u usta ili razbijen o glavu jer gle, " mora da je nešto zasrao, zašto bi inače kupovao poklon!?" Jadni moji dobri muškarci. Iskreno tako mislim. Ne kažem da su svi nevini po svim tačkama optužnice ali u komparaciji sa ženama : sve Adam do Adama. Eve ne spavaju, rade u tri smene i seru se u život kome stignu sa svojim jeftinim , džulovskim trikovima koje im nane i mame ostavljaju u amanet kao naj jače adute za budućnost. Od onoga: " Budi jagnje pa čim skineš venčanicu ćero, slobodno budi vučica, ljubi te majka! ", pa do onog : " Trudna sam, sad MORAŠ da me oženiš !" Od ovog poslednjeg se i ja uzentam a kamo li neimenovani kukavac koji bi i glavu sa ramena dao samo da može vratiti vreme u nazad! Verujem da je iz ove muke i nastao onaj čuveni grafit : " pazi šta jebeš, možda ti se i useli ! " No . . .

Ovo što je ostalo " u ponudi", niko i ne potražuje. Svakome nešto fali. Žene ostaju same, besne, isfrustrirane, muškarci u korak sa njima i istim takvim boljkama i umesto da se priberu i jedni i drugi, kao što napisah na početku teksta : mi zasrasmo sve. Adam i Eva. Stvoreni da budu kao jedno u dva tela. Zapisano da jedno bez drugog neće moći. Ali . . . kako đavo ima insomniju taman mu dobro dođe da pred kraj, obrne još jednu turu zajebancije : Eve će boleti plastična dupeta za Adame, Adami će početi da jure jedan za drugim, na žalost, a kako mi se čini, ostatak muške, kakve takve populacije, služiće zmijama dok na ekranu ne zasvetli : game over! Do tada, negde tamo, uvek će neko fantazirati o svojoj polovini, gubiće vreme i praviti sebi nevreme fantazirajući kako uvek i za svakoga ima ona druga polovina jabuke. Ima. Tačno je. Čestitam vam unapred, dobićete je sa sve crvom  . . .

Dušica M. Ognjanović

Srce od stakla

 Nije bilo dečaka ravnog malenom Mitru. Ni po dobroti, ni po lepoti, a naročito ne po nekoj nestvarnoj blagosti koja je iz njega isijavala. Sam pogled na tog dečačića činio je čudesa, razvejavao oblake, zaustavljao košavu, topio srca. I ona najokorelija.

Sve osim jednog . . .

Mitar je prodavao kolače koje je njegova sestra pravila. Od tih mekanih, jednostavnih poslastica živeli su njih dvoje. Ona je pravila što je više parčića mogla, a čudesni dečak bi žurio da ih proda dok su još topli. Trčao bi koliko ga noge nose, svojom hitrim nožicama, zalazeći u svaku ulicu do koje je mogao da stigne, praćen talasom divnog mirisa vanile, koji je izlazio iz njegove torbice i pratio ga na ovom važnom putu. Ali nije omamljujuća aroma bila to zbog čega su svi sa radošću kupovali kolače koje je nudio dečak. Bila je tajna u samom Mitru i radosti koju je budio u ljudima. Njegovi obraščići, paperjasta plava kosica, zamišjene oči i neki čudesni osmejak, budili su kod ljudi potrebu za četiri kolačića pružena iz njegovih malih, toplih ruku, daju sumu za koju bi u radnji mogli da pazare i čitavu tortu. Dečakov dolazak pred vrata za domaćine u čiju bi kuću kročio, jednostavno, nije imao cenu . . .

Jedne jeseni, u dečakov komšilik se doselio jedan starac kojem niko nije znao poreklo. Pričalo se da ga ne zna ni on sam; i da je između ostalog zbog toga tako ogorčen; ljut kako kažu na ceo svet. Brzo se pročulo da je suvonjavi došljak prek čovek i da je od zlobe takav - gola kost i koža. Dobra, punačka gospođa Marta, koja je živela u maloj zelenoj kući, tačno između starca kog nije podnosila i dečaka kojeg je obožavala, govorila je za svog novog komšiju "da ga jede sopstveno poganstvo i da nema te hrane koja bi od njega napravila čoveka koji će da liči na nešto". Gospođa Marta je držala do dobrog zalogaja, ali još više do ljudske dobrote. " Čisto srce nema cenu ", govorila je, " to je najlepše nešto pred Bogom ".

I zadesilo se da upravo ona bude svedok jednoj velikoj nepravdi . . .  Ali, ne samo to . . .

Cele sedmice Mitrova sestra bila je slaba, a uz nju se, što zbog prirode bolesti što iz istinskog saosećanja, razboleo i mali Mitar. Ona je takva, koliko je mogla, crpla snagu iz ljubavi prema bratu koji je bio ceo njen svet, mesila i pekla poslastice, trudeći se da dostigne onaj broj parčića koje je pravila kad je bila zdrava. A, on se pak, sa svoje strane trudio da trči klizavim od kiše ulicama, kao da ga ne steže u plućima i kao da ga ne drma groznica.

Dečak je baš takav, iscrpljen i slabašan, pokucao na vrata novog suseda. Starac je, posle dugog oklevanja, otškrinuo vrata, a onda ih brže bolje zalupio čim je maleni Mitar otvorio usta i pre nego što je stigao da izgovori bilo šta. Dečak se pomalo zbunio, ali nije odustajao. Pokucao je ponovo i kad je zli suvarak otvorio vrata, dečačić pruži ka njemu torbicu, nadajući se da će mirisi koji su iz nje dopirali da smekšaju starca i da će ovaj da shvati o čemu se radi i bez da mališan bilo šta izgovori . . . Koščati otrovnjak je, umesto toga, iz čista mira, oteo dečaku torbu i zavitlao je taman toliko da cela upadne u rupu pored kuće u kojoj se danima skupljala kišnica. Dečačić je u neverici gledao baru punu rasutih kolača, na kojima višenije bilo ni traga od prah šećera kojim su ih koliko maločas sestra i on složno ukrašavali, smešeći se jedno drugom, puni nade u one male radosti što će kad prodaju kolačiće moći sebi da priušte . . . Ovog puta, najveća želja im je bila da se zaleče, pa su u to ime obećali jedno drugom da će prvi put da ostave za sebe dva kolačića, i posle toliko godina otkako su ih pravili za druge, da i oni osete kako se šećer topi u njihovim ustašcima . . .

Na to je mislio dečak kad su mu same suze krenule pred užasom koji mu je priredio starac. Nije mislio da plače, i nikad pred drugima i nije zaplakao, koliko god da je bilo teško, a samo tako je i bivalo; ali sad . . .  samo je osetio da su mu vlažni obrazi. 

Smogao je snage da onako snužden i pokisao, drhtavih nogu, napravi tih nekoliko koraka do bare, podigne svoju torbu i stavi je na rame. Osvrnuo se, skrhan, da krajičkom oka pogleda potopljene grudvice testa koje su ostale iza njega. Išao je ka kući polako, jedva mičući noge dok su se njegova malena prsa tresla od jecaja i ovog dodatnog bola za koji nije bio spreman . . . 

" Da Bog da ti se osušila ruka kojom si zafrljačio tu torbu, prokletniče! Da Bog da prepuklo to tvoje kameno srce i rasulo se u paramparčad !", klela je Marta sa praga svoje kuće. 

. . . 

Danima dvoje mališana nije izlazilo iz kuće. Groznica i nevolja prikovali su ih za postelju. A, oni su, onako izgladneli i pretužni, tešili i hrabrili jedno drugo . . .

Baš u to vreme,  ulicom se pročulo da se još one iste večeri, starac šlogirao, ali da to danima niko nije znao, a kad se saznalo bilo je kasno da mu pomognu da se pokrene. Kažu da su ga zatekli na podu, kako nepomično leži i gleda u tavanicu, ne trepćući, dok mu je desna ruka bila uvrnuta kao brodsko uže. 

Lekari su rekli da može samo da se nada čudu, inače će to vremena što je ostalo, proživeti kao biljka. Nepomičan, ali svega svestan.

Priča je došla i do dečaka . . . Istog trena, zamolio je sestru da napravi svega nekoliko kolačića i da mu hitno trebaju. Ona je bez reči ustala iz postelje i smogla snage da ispuni želju njenom Mitru za koga bi dala i oči u glavi.  . .  Dečak je jedva iščekao da iz još vrele pećnice pokupi slatki plen i sam još bolešljiv, krenuo koliko je brzo mogao . . .

Pokucao je na vrata kuće iz koje je bio onako surovo oteran, odlučan da učini ono što je naumio. Posle duge pauze, vrata je otvorila žena koja je brinula o nepokretnom starcu. Ne znajući šta se koliko prošle nedelje dogodilo, i sama, kao i drugi, očarana dečakom, uslišila je njegovu molbu da Mitra odvede do starčeve postelje.

Prilazio je polako, sitnim, nečujnim koracima. Kada je došao do kreveta, nadvio se nad njega, na starčeve grudi spustio je torbu sa vrućim pecivom i gotovo prošaputao: " Ja vam sve opraštam ".

U starčevim širom otvorenim očima, pojavila se nekakva mešavina suza, bola i straha. Negovateljica je posvedočila da je kratko zakrljao kao da je pokušavao nešto da kaže. Nekoliko trenutaka kasnije, njegove razrogačene oči bile su nepomične.

Porodica koja je živela ko zna gde i pojavila se na vest o starčevoj smrti, tražila je da se uradi obdukcija, zbog sumnje da je neko pokušao da se domogne bogatstva koje je stari prgavac imao, a da to niko u komšiliku nije ni znao. Lekari su, par dana kasnije, izvestili naslednike da smr nije bila nasilna. Rekli su im još:" Tako mu je puklo srce, kao da je bilo od stakla !". . .

Već sledećeg dana, Marta je pod utiskom svega što se dogodilo, vođena nevidljivom rukom i ispunjena verom da dobro zna šta radi,  preuzela brigu o dečaku i njegovoj sestri, a oni nikada nisu saznali da je njihova zaštitnica bila svedok onog mučnog dana, niti da je sa njenih usana sišlo i iz dubine duše izašlo nešto što je doprlo do nekih drugih svetova . . . 

Dušica M.Ognjanović