" Green, green grass of home", u izvođenju čuvenog Tom Džonsa, pojavila se davne 1967 godine i do dan danas, ostala je jedna od onih pesama koje zaustave svaki razgovor i smeh aktivirajući sve moguće i nemoguće emocije skrivene duboko u srcu. " Zelena trava doma mog ", prepevana je toliko puta na ko zna koliko jezika.
Pre neki dan u kolima , na semaforu, krenuli su zvuci ove pesme. Na pamet mi padoše Dragica i Rajko. Neko mnogo nervozan ili pak savesniji od mene, trubljenjem podseti da sve što me muči ili čega se setih, nastavim put zelenog.
Oko pola godine , ako ne i više, ta žena moli da se nađemo da napišem ono o čemu sam odavno htela ali dobrog materijala nije bilo ni na vidiku da se uobliči valjana i poučna priča. Ukratko, stidljivo, brzeće, pominjala je neke silne mejlove koje je slala a koje ja nisam ni pogledala. Onda me kontaktirala putem jedne društvene mreže pravdajući se ili možda dajući sebi na značaju, kako je do moje elektronske adrese stigla preko zajedničke poznanice. Dragica? Ko je Dragica, pitala sam se i pokušala u mislima da nas povežem sa bilo kojom poznanicom.
Negde se setih da to može biti neka žene čiju sam sudbinu pretočila u jednu od davnašnjih priča i to mi, baš kao i ono zeleno svetlo na semaforu, dade prolaz da se ovoga puta pozabavim Dragicom. Nisam se prevarila . . .
Dragičina priča je dala odgovor na pitanje koje ste mi postavili toliko puta da ni broja ne znam. " Da li ti se Dule čini da u životu bolje prolaze zli ljudi? Kako nekome za koga pouzdano znam da je ološ, govno, kurva, prevarant i slični epiteti, sve ide ko po loju!? Ja nisam nikada mrava zgazio/la i ne znam na koju stranu mi je gore! Dođe mi da se teram u tri lepe , da prostiš , dušu da prodam al da bre živim već jednom ko čovek!"
Oduvek mi se od ovakvih zaključaka dizala kosa na glavi. Većina, na žalost, Bibliju i nema u svom domu. O čitanju i učenju iz iste, da ne govorim. Ovaj " svetosavski narod " je obožen samo zvanično, u folklornom smislu, istorijskom svakako da , papirološki, verifikovano, no, u praktičnom smislu , ovaj narod je ostao na granici paganskog i verskog. Isus Hristos traži ljubav, poštovanje, podvig, vrlinu, uzdržanje, doslednost. Perun je bio cool lik koji o ovome nije ni brinuo. Voleo je da tu i tamo raspali po kojim gromom ali, čini se beše žestok tip. Taman za današnje vreme. Tu nastaje lom. Još ako se prizovu genetski korenski problemi, valja okrenuti šolju, zabosti ga do dna soca pa da se ugleda šta čeka u budućnosti znatiželjnog konzumenta. Ako ovome dodam i činjenicu da bolje ovaj narod poznaje znake i podznake u horoskopu od žitija Svetaca, moraću da potražim tepih širok svemirskom kilometražom da pod njega gurnem sve navedene gadosti koje ovaj narod čini bez trunke straha Božijeg. Svaka Božija zapovest, slatka je poput meda, tapija brižnog oca koje treba imati na umu svakodnevno, no, ništa više neće poplašiti ovaj narod do saznanja da retrogradni Merkur opet " hara ".
Hvaljen Gospod za ono malo duša čija usrdna, jaka molitva ove maloumnike još drži u životu zarad nade u duševni i moralni oporavak sve iz čiste, bratske, hrišćanske ljubavi . . .
Ture obilazaka vračarama i vidovnjacima, rasprodate su pre nego li agencije stignu da popišu zvanične cene. Od usta do usta, prenese se, čuje se i . . . putuje se. Da se sazna šta će biti, da se nabaja, obaja, uda, zaveže i razveže. Kako do novca, braka, posla . . . ne pita se koliko košta. Ko će vam sve to servirati na tacni, niko se ne pita. Da se malo razmisli pre polaska, minibusi i autobusi ostali bi prazni. Agencije neprodatih aranžmana a duše sačuvane. Ovako . . . onaj od koga ste iskali, uvek skupo naplaćuje. On ne čuje molbe da se još malo uživa u sreći koju vam je dao. Njegov specijalitet je . . . da naplati kada je najslađe . . .
Dragica je čula da se minibusom ide u nekakvo selo kod Dane. Baba Dana pričali su , radila je šta poželiš! Šta je to mučilo Dragicu? Ona i muž Rajko, radiše u nekoj firmi što se zakatančila preko noći. Dugova do guše, deca, računi, briga, muka na sve strane. Ne reče ona mužu ništa, uplati aranžman i pravac put babe. Agencija, kao i sve druge, lukavo pokri putovanje pod okriljem obilazaka starih dvoraca a baba bi usputni, fakultativni deo aranžmana.
Smrdljivi kućerak sa kvrgavom babom, beše činilo se, na kraju svakog puta. Iza ništa , ispred ništa, okolo niša. Ako se ne računa nekakva smrdljiva korov. Kad uđe Dragica kod babe, ova je vešto očara sa par rečenica koje joj dadoše elan da razreši kesu i potraži " pomoć i spas ".
Da ne dužim : za manje od mesec dana, preko poznanika, dobiše poziv , središe papirologiju i oboje, sa decom, odoše preko. Svi se čudiše kako je moguće tako brzo!? Rajko dobi posao u nekakvoj firmi za utovar kancelarijskog materijala, Dragica se zaposli kao kuvarica kod jedne dobrostojeće familije na poziv. Dakle, nije morala svakodnevno obigravati oko tuđe , bogataške trpeze, već za odličnu sumu novca, s vremena na vreme, bi pozvana za po koji specijalitet.
Vremenom, Rajko skupi toliko novca da pomišljaše o osnivanju sopstvene firme. Kad se udružiše primanja, shvatiše oboje da bi, povratkom u domovinu, otvaranjem sopstvene firme bili ko begovi!
Vratiše se posle nekog vremena i gle, stvarno, angažovaše se na sve strane i zakupiše neku fabriku što je u korov stagnirala ko zna kolike godine. Unajmiše arhitekte, dizajnere, sve po redu i oronulo stecište beskućnika i pacova, postade firma za primer. Radnika ne veliki broj ali dovoljan da sve funkcioniše kako treba. Malo po malo, postadoše uvažena porodica rado viđena na prijemima, slavama, kućnim druženjima.
Seti se Dragica da bi valjalo da ode do baba Dane da joj se pošteno oduži. Ovoga puta krenuće bez svedoka, sopstvenim prevozom . . .
Na pola seoskog šljunkovitog putića, na dvadesetak minuta od smrdljive Danine kolibe, srete povorku seljaka. Upita kud su se zaputili i ču šta nije htela ni u snu da čuje:
" Ti gospođo bolje ga smotaj pa nazad niz put, mi ga imamo svoja velika posla danas!"
Sa zebnjom u srcu, nastavi da se raspituje. Ljutito ovog puta, seljanin odbrusi:
" More spaljujemo baraku od vračaru da ne gadi više selo i ljudi! Jes kod nju pošla, a? Je li ti !"
Seljaci digoše motike put prozora kola, Dragica niz put svom brzinom po seoskom putu nazad, prestravljena! Grozničave misli počeše da se motaju po glavi ko nikad do sad : ako nema Dane , kako dalje!?
Stigavši nazad, krenu pravo put firme! Sve je funkcionisalo besprekorno. Radnici nasmejani , zadovoljni i u poslu.
" Jel svraćao moj Rajko ?" - upita.
" E jeste gospođa Dragice, sa decom je svraćao mislim da je rekao da će u nabavku." - sa osmehom odgovara radnik i nastavlja sa poslom.
Dobro je! Sve ide kako treba! Baba je rešila stvar za stalno! Uostalom, šta može , nije ona presudila staroj. Moliće se za nju , upaliće sveću, daće pare za pomen.
Čitavo popodne čekala je muža i decu. Ručak je odavno bio hladan. Ni jedan poziv nije prihvaćen. Od muža i dece - ni traga.
O pogibiji oca i dvoje dece na pruzi od udara voza pri punoj brzini, pisalo se danima. O sudbini nesrećne žene koja je ostala bez ičega preko noći, naši mediji i oni iz okruženja, pisali su mesecima.
Da jedno zlo nikad ne ide samo već pod ruku uvek vodi još jedno ili dva sa sobom, pokazalo se i ovoga puta: firma koj su stekli Dragica i pokojni Rajko, zatvorena je i zakatančena do daljnjeg zbog neadekvatnog poslovanja i sumnjivih transfera novca za koje se sirota Dragica klela da nemaju veze sa njima i njihovim poslovanjem.
Od onoliko zarađenog novca moglo se komotno birati najlepša i najkvalitetnija pogrebna oprema. Spomenici izuzetnog kvaliteta, slova puna, tučana od čistog zlata. Kako došlo , tako i otišlo. Ko je dao, taj je i došao po svoje . . .
Meštani su do temelja spalili smrdljivi kućerak stare vračare. Dan danas, oni poriču da su babu živu zamandalili unutra. Na pitanje kud se dede baba, sležu ramenima, uz opasku " more to nas se ne tiče " . . .
A Dragica ? Videla sam je. Trebalo mi je par nekih pitanja kako bih dovršila priču do kraja a koje mi nije navela u mejlu. Za odgovore na pitanja, sada sam čekala ja nju. U hodniku, dugačkom i belom, na samom dnu, nazirem siluetu žene koja ne hoda, poskakuje. Sa strane, vode je dva tehničara.
" Nemojte dugo, danas je pod jačom terapijom. "
" Dragice, neću dugo. Samo mi kaži jesu li je ubili meštani ili je baba stvarno nekako umakla?"
Stavlja prst na usta, šišti, pokazuje da ćutim.
" Daaaaaaaa, daaaaaaa" - šapuće. " Spaaalili su Danu, da, da, benzinom, ovako!" - rukama obrazuje nepostojeći nevidljivi krug.
" Ej! Napiši ljudima da se neee - ig -raaaa -juuuu! Ššššššššššš!! Ćuti!! Ću - ti !! Rade nešto mrmlja, čekaj da vidim, da saberemo ! Danas je nabavka robe! Šššššššššššššš!"
Vode je pod mišku, nazad duž hodnika kojim sam je i ugledala da dolazi.
Dugo sam sedela zureći u kompjuter. Gledam njen mejl. Gledam i mislim, koliko li će duša otići na nesnosne muke zarad novčanica, bogatstva, instant slave? Koliko li će duša skončati u agoniji tražeći od đavola navodne izgovore za sreću . . . samo su hteli muža, ljubav, belu ogradu, kućicu i decu . . .
Cena?
Za nju pitajte rogatog koji čeka iza ugla da naplati iz svoje vreće za nešto što je bilo mnogo, mnogo vrednije i veće . . .
Dušica M. Ognjanović
