Na parče

 Gledam je već par minuta. Poput sokola, ustremila se vrana na kontejner. Ciljano, pravolinijski poput vojnika na specijalnom zadatku. Kutija pizze. Bačena nemarno, polu otvorena. U njoj ostalo jedno parče. Vlasniku je bilo previše,vrani koju posmatram - gozba. Glavicom podiže poklopac. Jedan kratak ali jak i odlučan potez, otvara kutiju. Ona gura parče na ivicu kutije, isti potez ponovi još jednom i parče pizze pada . Munjevito se stvara kraj njenga i počinje da ga vuče po asfaltu. Zaustavlja se kod nekog drveta i viri! Gleda li je ko! Da slučajno neko ne naiđe i liši je nenadane gozbe za svoje mladunce. U par trenutaka, pridružuju joj se, sa grana obližnjeg drveća dve omanje vrane. Posmatram sa divljenjem: mirno su kljuckale komad pizze a meni izmamile osmeh na lice. To je ono što Gospod Premilostivi uči : ( Matej 6:26 " Pogledajte ptice na nebu! Niti seju , niti žanju, niti sabiraju u žitnice svoje a vaš Otac nebeski ih hrani! Zar vi ne vredite mnogo više od njih?!"Pa što brinete onda šta ćete i kako jesti? )

Živa u termometru kao u bolesnika u samrtnoj groznici, okruglo 40! Prolaznici poput insekata posutih pesticidom, nesigurnih koraka, vuku se ulicom dišući ono za šta mislimo da je vazduh. Žene mahnito mlate lepezama dok " jači pol" , obraza rumenih poput paradajza i stisnutih usana u besu, pokazuju prkos neumoljivoj vrućini. 

Obližnji prodavac sladoleda, briše graške znoja, lenjo zavaljen u pletenu stolicu, ispod oka, po malo ljutito, gleda u prolaznike koji ne prilaze frižideru jer su odavno zaboravili na  mali, ledeni užitak. Sada se živi " zdravo". Sladoledi goje, čine te debelim, samim tim kategorišu te nepoželjnim za društvo. Danas možeš biti sve; ološ, fukara, lopov, prevejan, zao, lukav do bola, prosto . . . đubre ali moraš biti fit. Moraš znati šta su čia semenke, Keto dijeta, godži bobice ili prosto - jebo ti pas mater.

Žene moraju nositi haljinice koje su nosile kada su bile male ( đavo se opasno zabavlja sa nama decenijama i diže igricu na veće nivoe), muškarci moraju biti u XS , slim majičicama ili bustovani iglicama poput balona na dva kriva , suva štapa. Posle se čude, što "dame" imaju potrebu da ih dobrano išamaraju tako nakaradne!? 

Tlo se topi, vazduha više skoro da i nema, deca pošandrcala, roditelji odavno ludi digli ruke, za jednu Slavsku trpezu možeš da kupiš dva televizora, babe i dede u prevozu stoje, klinci sede sa sluškama , Crkve poluprazne, u slengu sve više stranih reči, trudnice više sa stomakom do zuba nemaju privilegija nigde . . . 

Mi smo otišli u pičku materinu davnih dana, samo nam još nisu javili . .  .

Ove mature što su skoro bile . . . svaka redom, dekolte, visoke potpetice, jaka šminka, veštake trepavice, umetci . . . poput naručenih eskort dama što izmile iz budžaka u sitne sate. Gde je detinjstvo, gde je nevinost, gde je pupoljak mladosti? U moje doba, na maturi, samo je profesorka imala sise. I niko ih nije video. Samo smo ispod kukičanog džempera naslućivali da su tu . . . 

Momci? Ufurani u slim odela , bez osmeha i trunke radosti na licu, pod ruku u pratnji sa mladim " damicama" sa obavezno namunjenim izrazom" jebaću vam kevu".

Život leti i to je njegova najveća tajna. Prođe dlanom o dlan! Gde žurite klinci? Svaka sledeća i ona tamo, i ona tamo godina,vode vas ka konačnoj stanici na čiji peron niko nije ni zakasnio ni pobegao. Što duže budite deca, čuvajte ono detinje, naivno i zaista nevino u sebi što duže, što duže! Uzalud molim, sve znam . . . 

Majke pristaju da im ćerke izgledaju kao starlete, nadaju se, bolje će se, bogatije udati. Pita li se i jedna majka, kakav će život sačekati njenu ćerku? Koliko će je poštovati njen budući, bogati suprug ako je već kao nevestu, zatekao u liku kurve? Lako će je, draga mama, zameniti novom, još golišavijom, glupljom i  i mlađom . . . 

Uzimam kofer, i zatičem sebe kako ga gledam praznog više od sata . . . ludački luksuz ili umetnička duša bahati sa vremenom . . . bez obzira na sve, poći ću, i odande, nastaviću ove redove . . .

Svake godine u ovo doba ovakav tekst pišem sa plaže. Znate me dobro. Jedna sam od onih što ponekad u debelom hladu na laptopu, ispod naočara, posmatra, vaga pa oplete. Ovoga puta pletenina je od tuge. Nastavljam redove pisane  iz moje baze, sa vreline mog asfalta, pre ovog putovanja . . . obećala sam . Grčka " talasa " već mesecima. Od meštana čujem kako monasi prenose, svake nedelje, prisutnima u svim Crkvama, da se sprema neko veliko zlo! Zemlja ključa! Ni tlo nas ne podnosi više ovako bahate lišene svesti i spoznaje sveprisustva Božijeg. Kaže juče Hrisa, da je jedan čuveni Grčki prozorljivi monah, Otac Georgie, kazao njenoj majci koja je iz stare garde, uistinu verujućih sledeće: " projaviće se moru takva zla da će narod ljubiti svaku stopu suve zemlje!" Na njeno pitanje šta to znači, prestravljena, dobila je kao odgovor suzni, umilni starčev pogled.

Agencije vode turiste put mora, bez bojazni, bez zadrške. Vlasnici agencija i radnici u istoj, znaju za jadac. Privatno, vi nemate pojma gde su oni. Nemate pojma da su na sigurnom. Da li biti fatalista ili realista? Da li biti vernik čista srca, poslušan, razuman ili đavolji avanturista po principu " ako me hoće, strefiće me tramvaj u dnevnoj, kao u crtaću. " Ne recite dva puta . . . 

A šta ja radim u Grčkoj ako sve ovo znam? Posmatram, pišem i pamtim. Kao u školi, pred završni ispit. More šumi, svetluca, po koji veliki talas igra se sa kupačima. Deca zadovoljno ciče, smeha , graje i čini se sreće, na sve strane. No . . . mnogo je znakova . . . 

Da li više iko od vas vidi na nebu zvezde? Onaj tepih svetlucavih iskrica koje su nas u detinjstvu terale na nemoguće maštarije i snove! Na travi sa rukama ispod glave, pokušavali smo da ih brojimo. Sa divljenjem , jedni drugima saopštavali , šta bi voleli da budemo kada odrastemo: pilot, astronaut, balerina, učiteljica . . . 

Ni zvezda, ni snova ni one generacije dece koja su ih uživo  videla . . . 

Sada su to sredovečne duše  izgubljene u ovoj matrix realnosti puni tuge , sete i sećanja. Videli, gledali, doživeli . . . i to je sve što je ostalo.

Da li je iko primetio da je Gospod spakovao zvezdice u svoje riznice i zatvorio katancem u kutije svojih rajskih vrtova što dalje od nas. Da li je iko primetio da Sunce više nije topli drugar što donosi miris bresaka i cveća? Da li je iko primetio da gori sve . . . da leje izgledaju spaljene, da naša koža sve manje toleriše onog žutog druga sa dečijih crteža na nekada divno plavom nebu. Da li iko od vas primećuje da se širom sveta nižu izveštaji o trubama koje se čuju sa svih strana? Neobjašnjivi, jasni zvuk. Širom planete. Svakog čuda za tri dana dosta. Zabava, kaže đavo, ne sme stati. Zaboravite trube. Sex, prevara, pornografija, golotinja, gudrica, bam-bam . . . život, da te radi bre!

Mani znake, trube, veru . . . 

Živi , život bre! Punim plućima!

Ovo što čujete svakog drugog dana da je neko vama znan ili vi, postao šećeraš, ima kancer, neku tešku hroničnu bolest. . . to zanemarite. Život je jedan, neće to na vas. To " ide" na nekog drugog.

Vračare rade punom parom, tuđe fotke i predmeti, kruže od jednog " maga" do drugog. Narod misli da je prevario Boga i za ličnu korist, drugima nanosi zlo. Umudrite se dok nije kasno. Umudrite se jer talas koji se za sada ne čuje, poručuje samo jedno: skupljam snagu . . . 

Gospod šalje znake jače i jasnije nego ikad pre! Nije nas zaboravio ovako prljave, musave od greha i gliba u kom se valjamo. I dalje nas voli nepojmljivom ljubavlju. Nije nas zaboravio ni na sekund! A mi? Seća li se iko više kojim redom idu Božije zapovesti? I koje li su uopšte?

Sutra idem u posetu Aristotelovom parku. Idem da se resetujem i da se podsetim, da utvrdim gradivo, koliko su , u ona davna i daleka vremena, bez televizije , bez mobilnih ali sa nebom punim zvezdica i mirnim morem, ljudi bili zahvalni i mudri . . .

Setih se vrana s početka priče . . . čega li će ili čiji li će komad čupkati kad sve ovo na svoje dođe . . . ?

Dušica M. Ognjanović

Sedam slonova

 " Droca !" 

" Ober kurva, kad ti ja kažem, 100 %! Čuj , čim dođe, pa to kosa, to nokti! Da vidiš kako vešto kuca s onim kandžama!"

" Mi svi na pauzu, popijemo kafu, pekara nam tu bre, nema par metara, ona nama kao jedite vi, ne smem ja to! Ma mislim se marš u pizdu materinu, pa po čemu si ti to fuksetino bolja od nas !? "

" A vidi ovo: ja donela da poslužim kolače, nešto slavili ona nešto, vidim vrda, oće neće, guzi se. Uzmi bre, jedi to, šta glumiš mislim se. A ona, suknjiče neko, vidim nova nadogradnja, šta joj je ono, ubija kako izgleda, to priznajem ali kad krene da mi kljucka po tastaturi onim livenim noktima, tačno mi dođe da je udavim!"

Jelena. To je ta. Sa noktima, minićem i nenormalno gustom i dugom kosom za ovo podneblje. I trepavice su veštačke. Doterana kao model. Pravo da vam kažem, ona meni  ni malo ne smeta. Nije klinka, tu negde, kasne tridesete, daleko od devojke, al lepa ko san. Kad sam je videla, dadoh kompliment od srca. Esteta sam, lepo žensko. Razmenismo telefone i dogovorismo se za viđenje . . . 

Čula sam od poznanice, koja radi za šalterom, da baš Jelena prodaje ono što sam tražila godinama: onih starih čuvenih sedam slončića iz Indije. Imam jedan stočić u stanu, mahagoni , puno drvo, antikvitet. Na njemu lampa tifani staklo, ručni rad, neopisivo lepa. Uz nju mi je, na tom stolu, oduvek falilo sedam slončića. Najveći i ono malo slonče na kraju sa sve družinom od reda između po veličini. Kako čuh, njeni su u vreme Juge radili u građevini, puni ko brod, ona ima te slončiće i ko zna šta sve nešto. Prodaje, ne nalazi lepotu u njima ili joj jednostavno, nisu potrebni.

Bogat kraj. Zgrada stara gradnja, čuvene lamele. Moj stari kraj, uspomene naviru. Kad stavim slončiće u torbu, taman da sednem na ljuljašku koji minut . . . 

Zvonim kratko. Mrzim zvuk zvona na vratima, pa mislim da je svima isti osećaj. Vrata stana se otvaraju, poznat glas kaže mi zvonko " upadaj", uđem i u trenu se mimoiđem sa siluetom u sivoj trenerci koju dobro ni ne videh. 

" Uđi sedi, evo me za sekund! "

Razgledam: svuda fotografije. Namejana, srećna sa porodicom. Na jednoj slici pomislih, sram me bilo, kakav dasa. Vidi se da su , kad je slika nastala, bili u velikoj ljubavi. Može biti da su i dalje, čim slika zauzima centralni deo. Uzeh jednu uramljenu, na njoj je Jelena mokre duge, raspuštene kose, i ne shvatam, gledajući, kako nije odabrala da bude model.

" Ta mi je sa Balija! Obožavam tu fotku!"

Iza mene nepoznata žena. Ćelava! Nosi dve kafe i stavlja na sto. Smeje se prelepim osmehom: njega i glas prepoznah, ženu predamnom ne.

" Sedi Dušice. Ja sam. Jelena. Opušteno. " - i opet onaj predivan osmeh. Sada, iz blizine, još bolje vidim sive podočnjake i kosti lica koje se naziru ispod vešto nanesene šminke.

Ćutim i u zemlju bih da propadnem. Osećam da mi se na licu vidi šok i onaj nepristojni izraz lica koje ljudi upućuju kada vide nekog " drugačijeg". 

" Rak. Ne brini, nije on zarazan . . . " - upućuje ponovo onaj predivan osmeh i pokazuje na šolje pune mirisne kafe.

U stotinki uzimam šolju i parim jezik velikim gutljajem kako bih joj pokazala da mi to nije ni palo na pamet.

" Odavno znam. Tipa, top perika, nokte sama stavim, trepavice su džabe u drogeriji . . . ajde, kao, kažem sebi, neću živa u grob! Onda se doteram, šta znam, nema potrebe da vitlam okolo umirem , umirem, mislim . . . - prevrnu očima šeretski a ja molim Boga da mi da snage da ne počnem da plačem.

Sama je počela, bez i jednog pitanja, sama nastavlja dalje . . . 

" Sad sam već na terapiji da ne mogu da radim i idem napolje osim baš, baš kad moram. Odmoriće mi se koleginice! - sada se smeje od srca, zvonko, bez i malo jeda.

" Ko im jebe mater šugavu . . . " - prošaptah , ote mi se.

" E, i to što kažeš! "

Zasmejasmo se obe, glasno, dugo  . . . a suze što me ne poslušaše, bez njenog pitanja, opravdah našim dugim smehom.

" E da . . . ! " -  naglo ustade i zađe iza zida. Od kada sam je videla u banci, prošlo je možda nešto više od mesec. Žena ispred mene, bila je senka one lepotice koju sam videla. Moderna, predivna trenerka , lelujala je oko tužne , suve figure. 

Grabim trenutke dok nije tu, brišem oči , rukavom, pažljivo, da me maskara, ne oda po ko zna koji put u životu .

" Evo ih !! " - nasmejana, donosi slončiće. Postavlja ih na sto, broji, daje do znanja da su svi tu i pokazuje, ponosno, kako su neoštećeni odoleli tolikim godinama.

" Nadživeće me, ladno! Slonovi koji donose sreću! Koji blam!" - smeje se, a ovoga puta ja ne mogu sa njom.

" Pravo da ti kažem, ja ne znam , šta će ti oni ?" - po malo ljutito, " ovo je  . . . bezveze. Mislim, sedam slonova za sreću . . . kako da ne . . . "- jedva čujno prozbori poslednje dve reči.

Nemah kud. Uzeh slonove, kada krenuh da dam novac, zaustavi me.

"Poklanjam ti ih." - ovoga puta nije mogla da sakrije tugu.

" Ali nekako moram da ti platim Jelena! "

" Ma daj . . . " - odmahnu rukom, " platila sam ja što sam verovala u te gluposti . . . "

Ostala sam još neko vreme kod nje u priči o svemu i svačemu. Rad u banci bio je hobi, da ne misli o bolesti, da sebe učini živom. To niko nije znao, puna kao brod, to joj je bio džeparac koji nije osetila. Pričala mi je, između ostalog, koliko je samo puta plakala u toaletu dok su kolege raspredale kako opet ide da "namontira" šminku. Shvatila sam da bi bilo dobro da je ostavim da odmara. Poljubila sam je. Zagrlila me jako. 

" Ja te vidim drugi put u životu a kao da te znam sto godina! "- od srca je to rekla.

Od ljuljanja na ljuljašci nema ništa. Vučem se ulicom kao sestra bliznakinja zvonara Bogorodičine Crkve. Poče kiša. Torbu stegnuh jače uz sebe i shvatih da sam je, bez obzira na kaiš, stisnula na grudi.

Jelena je umrla dva meseca nakon našeg susreta. Od kolega iz banke, na sahrani , jedva sam prišla kovčegu. Ridali su bez suza. Neke su koleginice stvarno plakale. Savest nema cenu. Mir tek, da ne pominjem . . . 

Ne sudite. Ne ocenjujte nikoga. Ni što je " prefrakan ", ni da li je perika, ni otkud nokti, ni što je ovaj nešto oslabio, onaj se ugojio. Nikada ne znate ko koju i kakvu bitku bije bez i jednog oružja. Zahvalite Bogu na svemu i neka vam glavna molitva bude da vas đavo ne dovede u iskušenje da nekome budete sudija. Samo Bog može znati šta se krije iza svakog nepoznatog lica koje prođe pokraj vas . . . 

Na stolu , kod tifani lampe, sedam slonova. Sedam slonova koje svaki dan polako dodirnem i pažljivo vratim , po na osob, svakog na svoje mesto. U nekom vidim njen osmeh, u nekom njenu snagu, u nekom njene prekrasne oči a u svakom od njih nadu. Nadu da je našla svoj mir   . . .

" Dule, de si kupila ove sloniće?" - pita komšinica juče.

Ćutim.

" Duška, bre, de si ih kupila!? Jaooo Bože , što su lepi! Aj mi prodaj , ljubim te! Kolko tražiš, dajem odma!"

Gledam kroz prozor kako neka crnokosa devojčica juri leptira. Puna života, nade . . . 

" Oni su Jelenini. I nemaju cenu . . . "

Dušica M. Ognjanović

Gnezda, tuga i ptice . . .

 Uvek u isto vreme. Po njima možeš naviti sat, osim ako more ne odluči da bude drugačije. Trajekti, brodići, kruzeri. Pristižu nove grupe i ture narodnosti. Ni dan - danas, osim garderobe, ništa novo. Stara slika gotovo vekovima - ista. More ljudi sjati se da za novac sa meštanima razmeni robu i nezaboravne utiske. Na dokovima, uz tihi zvižduk, gondolijeri čekaju turiste.

Posmatram ih. Pomislim, svakim sekundom a kamoli danom , potvrđuje se: kako je Gospod veliki u čudima svojim. Na sve strane, čuju se pomešani jezici. Moderni Vavilon. Svet u malom. Na jednom komadiću u sred mora, minijatura zemaljske kugle. Košnica duša koje su došle po još jedan , novi i možda  najjači utisak. Kako za koga i kako kome. Stiže nova tura turista. Brektanje malog brodića najavljuje još jednu grupu koja će meštanima zagorčati svojim prisustvom i ovaj vikend.

Rumenim i pored moje omiljene, jake šminke. Osećam nalet stida, sramote a zahvaljujem dragom Bogu što me meštani odavno smatraju svojom. Prepoznajem naše " dame" još iz daljine. Mini suknje i haljine, glasno cerekanje, gurkanje poput šiparica iz 60 - ih koje su u prljavom magazinu po prvi put videle golu pišu.

Gledam u pločnik. Odlučujem da se ufuram u ulogu Italijanke. I ako svetle puti i upadljivo plava, danas odbijam da sam deo ekipe kojoj zaista i u istinu pripadam. Brojim kockice pod nogom, krckam štiklom lagano jedan maleni kamenčić. Podižem glavu poput lenjivca i ispijam gutljaj čuvene italijanske kafe. Gospode Presveti, koliko smo se odvikli od osećaja stida, sramote, samopoštovanja. . .

Gondolijer uljudno nudi čuvenu vožnju pod Venecijanskim mostovima. Dve naše mlade " dame", sumanuto se kikoću, pristaju , gurkaju se laktovima čim je gondolijer okrenu leđa i čak na platou čujem kako skaradno komentarišu momka koji samo radi svoj posao. Jedna od devojaka, spušta bluzu sa ramena do granica nepristojnosti dok je drugarica "bodri" popravljajuci ruž." Brate kakav je! Kako bi ga, uuuuh! " . . . i kikot. 

Nije se okretao više. Barem ne, dok sam gledala, a pratila sam ih pogledom podosta, dok nisu nestali duž kanala iz vidokruga. 

Seciram stanje u našem društvu često . . . i kada sam u domovini i sada, van nje. 

Na žalost, izlaskom iz svog dvorišta, nekako uvek, direktno, u glavu, pogodi me surova realnost. Pojam morala više nije bitan u našem društvu. Čuveno svetlo na kraju tunela, vidim u povratku vojnog roka o čemu sam toliko puta pisala i za koji sam se iskreno molila. Neko mora vratiti ovu omladinu barem na privid pravog puta. Za ostalo, neka se Gospod nama grešnima smiluje.

Razmišljam, da li ću danas uspeti da ugovorim ručak sa Gospodinom Ranieri. Znam, iz razgovora, da će biti izvor priče koju ćete dugo pamtiti. 

Jedan dečak pored mene, protrča cičeći od sreće držeći u ruci malenu repliku gondole kojom je po vazduhu vitlao podražavajući uzburkane talase.

Vreme leti . . . ugledah naše cure kako se vraćaju sa mesta polaska. Znači , prošlo je više od sata, barem bi tako trebalo da bude.

 Vidim , cura je podigla bluzu, rame pokriveno, raspoloženje je splaslo . . . prave se da gledaju u telefone. Gondolijer pruža uljudno ruku, sa blagim osmehom ispraća obe sa početne tačke . . .

" . . . duša, svaka za sebe, luta ulicama gledajući raznovrsnu robu. Mirisi , još od luke, naginju na cimet. Tamjan se probija kroz sladunjavi miris praškova raznih, donetih sa istoka. More šalitrom, meša i tek prženu ribu sa šafranom što ga drobe na ulazu u luku. Kroz ovu košnicu duša, tražim pute da prodam mastilo . . . "

Izvod iz stare knjige jednog od davno zaboravljenih mletačkih trgovaca. Utisak je isti. Sve je zapravo isto. Sem ovih mobilnih telefona koji se ne uklapaju u postojeću sliku. Ne kao novina. Već kao mali demoni na baterije koji ovim dušama nedaju, da osete ovu lepotu u pravom sjaju. Društvene mreže kradu trenutke koji se ne vraćaju. Koje gledamo kroz kamere i ekrane nesvesni činjenice da su nam neki segmenti poput mirisa ili vetra koji dopire s mora, prosto promakli. . .

Život ide dalje, tačnije rečeno, od postanka, vrti se u krug. Galebovi iznad mora plešu svoj ples. Na trgu, kraj mojih nogu, golub cupka nervozno okrećući glavicu nadajuci se mrvicama mirisnog kroasana. Lepo je. Barem je moglo biti da sve nismo upropastili. Pogrešnim izborima . . . 

Umesto mira, tražili smo adrenalin, umesto molitve i duševne naslade, na sva vrata uveli smo blud. Obesmislili gotovo sve i što je najgore, naše sopstveno postojanje. 

Vreme je neumoljivo. Zvona na katedrali opominju da smanjim hedonizam. Poruka Gospodina Ranieria, podseća da moram obaviti taj razgovor koji krije unikatnu, tu potresnu priču koju znam da ćete pamtiti . . . 

Brektanje brodskog motora najavljuje novu turu. Ovoga puta, na kopno kroče elegantno i svedeno obučene dame. Tihe, lepe, negovane. Lepe u svojim manirima, u svom tihom govoru i suptilnom osmehu. Nisu iz moje " avlije" . . . U grudima zaigra nešto između stida i zadovoljštine. Možda i malo žala. Što sama ili u manjini kao i uvek, nosim perjanicu za čitavo pleme. Pleme koje bestidno valja obraz po blatu rugajući se nama koji " nebo paramo nosem."

A zapravo, puka istina je, nebo nam je jedini krov koji smatramo pokrovom svoje prave, istinske kuće . . . 

" Ti auguro un vento buono e calmo, mio luminoso uccello azzurro . . . "

Dušica M. Ognjanović

Gladni

 " Meka, baš! Toliko meka da liči na bakin jastuk što stavlja seki pod glavu kad je bolesna. Mama kaže da smo jeli malopre i ne može biti da sam gladan, kaže samo umišljam. Kad pitam tačno šta znači to, kaže lezi, spavaj, sutra ću ti reći, sad nije vreme za priču. I ne priča mi se. Samo bih pojeo nešto. Eto, tu meku krofnu što mi se mota po glavi ceo dan. Kad smo naučili da sviramo u češalj, mislio sam da ništa ne može da zvukom talasa ko stari, tatin češalj. Sad vidim da moj stomak zvuči luđe. Luđe i od starog tatinog češlja. A te krofne, ta jedna na koju mislim, kad se umoče u sirup od višanja, sve ti je lepo! Ceo svet nekako dođe na svoje mesto i ništa ti ne fali! Još kad tata krene da seče pile! Nogicu jednu pa drugu! Mama sipa vruć krompir i još napravi pire! Imam o čemu da mislim ja, evo na primer, jesu li Zoran i Ranko dobro, nedelju dana već pitam se? Kaže mama ućuti više ptico zloslutnice ali ne znam što viče na mene toliko? Za krofnu ćutim, ne pominjem ni pile ni krompir, ćutim, kunem se, reč nisam rekao! Sestra spava i tiho ječi. Svaku noć. Pitam šta joj je , budim, blago prodrmam onako malu i belu , meku ko lutku, kaže tiho: " gladna bato". I nastavi da spava. Kako može, ne znam! Sad se ja njoj divim. Ja sam njen bata, ih, za nju u svemu najbolji, kaže tata ona ti se divi, pazi seku. I pazim je kako baka kaže, ko oči u glavi ali sad je ova mala, meka seka, moj heroj! Jeste! Spava i ako u snu vidim miče mala ustašca, znam sanja hranu a opet, mirno spava i ništa ne traži! Možda i ona misli na neku krofnu ili ono pečeno pile a ćuti. Mi smo večerali. Mama je pravila čorbu. U njoj nije bilo mesa . . . ni povrća. Ali bilo je malo soli. I možda ulja. Valjda. Uf, da samo mogu da izađem pa da im ja pokažem bam-bam tras, ko letos kada sam Janku pokazao kako se prođe kad neko krade tuđe bicikle. Kaže mama još sam mali, da ne trošim pesnice, otići će ovi sami kad ih naši potpraše! Ja sam mnogo gladan. Da mi je samo mali zalogaj, ne mora krofna, pile nek ide svojim putem, samo malo , malo, najmanje hleba da ovo što boli u mom stomaku prestane i ne čuje se ovoliko. Možda probudim seku.

Virio sam malo pre. Mislio sam da mama spava ali plače. Tiho, jedva se čuje ali znam da plače. Brine za tatu i nas, najviše. I mamu sigurno boli stomak, mnogo. Jeli smo samo seka i ja ona je zamišljeno gledala kroz prozor. I ćutala je. A moja mama voli da priča i da se smeje. Tako je bilo pre ovoga. I pravi najlepše kolače u ulici. Ne, u gradu! Ma u svemiru dokle god ima neba i zvezda e dotle! Pečeno pile, krompiri, sutlijaš, piroške, krofne, sok od zove, kolač od malina, slatko od šumskih jagoda. Gledam stari sat na zidu koji je tata doneo od mog dede i gledam kazaljke. Jel iko uspeo ikad da vrati vreme u nazad? Ako jeste, neka mi kaže pa da ostanem kući, ne idem sa Zoranom i Rankom napolje nego da pojedem sve ono što mi je baka stavljala na sto a ja odbijao jureći za loptom. Samo jedan zalogaj! Evo, obećavam: mama i tata, seko, kad ovo prođe, nikada vas više neću naljutiti i biću najbolji dečak na svetu. Samo da ponovo pojedem krofnu! Onu bakinu, sa sirupom od višanja, samo jednu meku kao bakin jastuk što stavlja seki pod glavu kad je bolesna. "

(nakon oslobođenja Beograda, 1944 godine, u centru grada, u ruševinama jedne od zgrada blizu pijace i stare pošte, nađena je sveska Stojanović Branka, III 5 o.š. Telo malog Branka, majke i male sestre, nađena su u jednoj od urušenih zgrada nakon bombardovanja centra grada, malo pre ulaska Saveznika.)

Na dijeti sam već dve nedelje. Kažem već, jer sam gurman. Obožavam hranu. Knjigu " Gladni", uzela sam iz biblioteke pre neki dan. Na prvu. Šaleći se sama sa sobom. Zapao mi je za oko naziv i pomislih, taman da me obodre: " Gladni". Nisam se osvrnula na sadržaj, omot. Uzela sam je mahinalno. Kao slučajno. A iz nekih milion primera, odavno znam da slučajno i ne postoji. Umro je gladan. Dete, treći razred. Gladno, prestravreljno. Sam. Sa majkom i sekom. Umrli su gladni. Dok su letele bombe i rat pokazivao svoje demonsko lice u punoj snazi, jedan mali trećak , hteo je samo zalogaj hrane. I odgovor gde su mu drugari. A ja . . . 

Gladujem da bih bila u trendu. Da mogu ući u krpe koje koštaju pogano papreno. Gladujem da ne bih bila out, da budem modlica, šablon, još jedna ovca bez mozga. Molim Boga da mi prosti i da što pre svane. . .

Ispred pekare sam strpljivo čekala red. Kupila sam sve krofne sa police. Dve pune , puncijate kese. Stala sam ispred škole preko puta pekare i delila klincima vruće krofne. Sočne, meke kao bakin jastuk koji stavlja seki pod glavu kad je bolesna. I tiho izgovarala: za Branka. . . 

Vratila sam se u pekaru i ponovo ozarila lice prodavca. Ovoga puta, naručila sam vruc burek sa sirom. Sela, otvorila jogurt, zagledala se put centra ovog predivnog, mirnog, davno oslobođenog grada i bila verovatno, tačnije sigurno, jedina bucka koja jede burek i plače . . . 

Dušica M. Ognjanović

Tuđe

 Par koraka od mene, u marketu, blizu kozmetičkih proizvoda, naoko " dama" , traga za nečim. Čučne, ustane, cokće i vidim, uputila se pravo ka meni :

" Izvinite! Gde drže Niveju?"

NIVEJU !!?

U šoku al se pribrah:

" Na povrću." - odgovorih i nastavih svojim poslom ostavljajući  " damu " samu, lišena interesovanja hoće li ovako mudra, zaista , krenuti međ zeleniš po " Niveju".

Čujem iza gondole sa makaronama, kako maltretira radnicu i drži slovo o tome kako treba više da se zalaže na radnom mestu i vodi računa gde se i kako raspoređuje!

Logiciram, budaletina je, doslovno, otišla put povrća uverena da se tamo, nekim čudom, nalazi Niveja. Kad je , razume se, nije našla, cenu, kao i uvek u životu, plati onaj ko nije kriv - pametan za budalu.

Na kasi prepoznajem glas žene koja je pred kupcima i kolegama dobila prekor za nešto zbog čega nije kriva - tuđu bahatost i glupost.

Pakujem namirnice i vidno utučenoj kasirki poručujem da se ne brine i ne obraća pažnu uz čuvenu opasku da nismo svi isti.

" Znam gospođo,  - govori sa knedlom u grlu -  " ali svaki dan je neko ovakav ako ne i gori! Ranije , tu i tamo sad, Bože sačuvaj šta je ovo!"

Ispred marketa gužva na parkingu, kao da se bube u nekoj zamišljenoj šahovskoj rokadi, bore za poslednji potez. Migrena se najavljuje, u to sam sigurna, onim čuvenim oštrim bolom pri izlasku na Sunce.

U neposrednoj blizini čujem pištaljke. Pitanje, da li ću ja ili bilo ko od ljudi sa parkinga, moći da prođe. Pištanje, neka neartikulisana cika. Panadol i spuštene roletne, biće spas . . . ako se dokopam stana. Svako od nas, pomislim, negde je krenuo i ima neku svoju priču. Bolestan, ljut, u žurbi, da pomogne nekom, možda u posetu nekome u bolnici, nekome ko je star, nemoćan, nekome koga voli i jedva čeka da vidi, detetu nosi novu igračku, neka majka sa dvoje dece, žuri da sve zgotovi na vreme . . . život. Obične životne priče . . . Koga briga ?

Mladost traži " svoja prava ", bolje sutra, bori se  . . . duva, pišti, đuska . . . fantazira i po običaju - nema trunku osećaja za stvarnost. U tim godinama, to ne biva. Od kad je sveta i veka, starost govori: " da su mi one godina a ova mudrost . . ." A tu je sve rečeno . . . 

Poslednji put kada je naša omladina davala povoda da bude poštovana, beše to kasnih četrdesetih, prošlog veka i tokom celokupnog perioda obnove zemlje razorene ratom. U grupu poštovane omladine, spada i svaki momak koji je dobio čuveni kovertirani poziv i svojim životom ili samim učešćem u nastaloj situaciji,  dokazao da Gospodin Mišić nije uzalud sa svojom časnom vojskom dao život za buduće naraštaje.

Brine me ovo što sada vidim: red minuta ćutanja pa red trans muzike, sve u roku od pet minuta. Kao neki recept sa super slikom sa fake news-a. Ulupaj dva jajeta, u to dodaj pola litre ulja, 5 kg šećera i peci 2h na 200 stepeni. I ludak vidi da je navodni recept čista nameštaljka da digneš sopstvenu kuhinju u vazduh.

To vidim, na to miriše . . . 

Mi smo prokleti. Pisah o tome. Narod proklet i uvek rad na kavgu. Koji nas geni, čija krv toliko goni da se krvnički, za vratove, svoj svoga, zubima hvatamo za stvari koje su u biti - trivija.

Ponovljam, nas je, kao narod, samo teško stradanje dovodilo u red. Ratovi, teška elementarna nepogoda, ratna sakaćenja i uništenja, bombe, glad. To nas okupi u jato, u gnezdo, u skup, u bratstvo, u slogu, u veru. Jaku, istinsku, čvrstu. Čim muka popusti - sve po starom. Nigde nauka, nigde lekcije, nigde mudrosti da prepoznamo kako đavo koristi istu modlicu, po ko zna koji put, za pogaču razdora. Zamislite, koliko smo jadni, kad ni đavo ne smišlja novu smicalicu nego nas jebe pošteno, do samouništenja, na istu foru.

Iskreno, mora da smo ili opasno glupi ili grešni do Boga.

Plaši me da smo oboje. 50/50. Samim tim, jasno kao zora -lak plen i mladunčetu vuka a kamo li čoporu. 

Neka ide kako ide. Uvek nam je tuđa avlija bila lepša i zelenija, uvek tuđa žena lepša, tuđi muž , tuđa trpeza ukusnija, tuđa kuća prostranija, tuđe nebo plavlje, tuđa voda pitkija, tuđe dete pametnije, tuđi jezik melodičniji, tuđe pesme pevljivije,  tuđe . . . sve tuđe nam je vazda bilo bolje. Za tuđe, davali smo i čast i glavu.

I sad smo spremni na isto. Za tuđe vrednosti , tuđe reči i mlaka obećanja, otvorili smo širom vrata naše male ali prekrasne avlije.

Koja će biti cena ili koja je već određena za sve ovo ? Pokazaće onaj nemilosrdni Gospodin kod koga nema ni molbe, ni kredita, ni kajanja - Vreme!

U daljini čujem prodorni pisak. Nedaleko, svađu . . . čujem muške glasove kako jedan drugom psuju majku. Poruge, sa obe strane. Smeh. Smeju se jedan drugom. Čujem, imaju, svaka strana, svoje pomagače. Spuštam polako roletne. U sred bela dana, moram da stvorim mrak. Imitiram noć kako bi se migrena umilostivila barem na tren. Analgetik danas i nije neki saveznik. Ležem i skrivam se u meko ćebe. U kraj oka, osećam suzu. Sećam se glasa Avrama Izraela: " Pažnja , pažnja!" Zvuk one potmule, pa odjednom prodorne sirene. Zvuk koji se ne zaboravlja . Otkud sećanja . . . ta slutnja ili samo bol muti misli . . . u kraj oka, osećam suze. Migrena. Ili tuga što orao jednog tela , gleda bez povratka na dve sasvim različite strane . . . 

Dušica M. Ognjanović

Ploča

 Kazala je da ponesem šećer u kocke, kafu i neku ploču. O baka Ranki sam slušala i odavno nameravam da pišem o njoj i sada je pravi trenutak za to. Kupila sam joj ploču, još pre par dana, kod uličnog prodavca. Verujem mu na reč da radi kao sat.  Naglasila  sam da je za jednu posebnu , stariju damu. Klimanjem glave i osmehom, garantovao je da se neću obrukati.

Zgrada baka Ranke je među drvećem. Jedan stari orah, i po ovim hladnim danima, podjednako lepo stoji kraj samog njenog prozora, baš kao i kad je u punom listanju.

Na prozoru rešetke jer stara dugi niz godina živi sama. Ne stigoh da pozvonim, vrata se otvoriše. Sitna, pogurena starica, jedva čujno ali vidno veselo, poželela mi je dobrodošlicu. U stanu se osećao miris pečenih jabuka i memle. Ni jak cimet u tek pečenom kolaču, nije sakrio onaj potmuli osećaj vlage.

Mali prostor ali sređen. Nameštaj stari i vidi se nekad beše veoma lep. Na jednoj fotelji , u samom uglu na sedalu  - udubljenje. Nije bilo ni tajne ni dileme, gde provodi većinu vremena. Pokraj te fotelje, gramofon. Poklopac podignut i sa divljenjem shvatih da "mašina" još uvek besprekorno radi. Čim je baka Ranka tražila ploču - ne grešim.

U desnom uglu, stoji polica sa knjigama. Na vrhu police, milje krem boje, stari radio i uramljena slika baka Ranke iz mlađih dana. Sama na slici a znam da je bila udata. Na policama klasici, puno poređanih starih ploča i dve sitne, potamnele gumene igračke. Na najdonjoj polici, prašnjava, limena, stara kutija na kojoj se ispod tankog sloja prašine, naziralo raznobojno cveće.

Osvrnem se i pogledam: sitna prilikica u kariranoj haljinici gotovo dečije veličine,  koščatim rukicama vadi pleh. Blago drhtavim rukama, pažljivo vadi dva tanjira i servira vruć, mirisni kolač. Pažljivo, kao da drži tek uspavano bebče, lagano vraća pleh u rernu.

" Ja sam nam sine stavila po kolač, sad će sok!"

" Hvala vam teta Ranka!"

" Baba, slobodno, ne smeta mi a i draže mi je sine! Baba, baba! Baba Ranka  . . ."- tiho se nasmeja i primetih malo rumeni na suvom, do malopre ubledelom licu.

Nešto poče da lupka o prozor , pogledah  - kiša. Grane oraha se umorno ili uspavano njišu na hladnoći dok tiho saopštavam baka Ranki da mi se čini biće snega za koji sat. Klima glavom i polako, sitnim koracima, donosi dve čaše mirisnog soka.

" Sad mi lepo, natenane, ispričajte, šta ste to hteli da napišem o vama."

Sede poput postidelog đačeta na ivicu fotelje, opet rumen na licu pa reče:

" Oću sine da napišeš da sam ljuta!" Zastadoh.

" Kako mislite to, ne razumem?"

" Fino. Da sam ljuta na mene."

Nasmejah se a i ona samnom. Bi mi drago al je bilo jasno da ne razumemo jedna drugu.

" Hoću sine da napišeš da sam ljuta."

" Dobro. Počnite vi šta vam je na duši  pa ćemo lako."

" Mislim ja tako, dok gledam u moj orah i narod što prolazi . . . mislim se gde mi i kako prođe život."

Počinjem da shvatam i polako, da joj ne prekinem tok misli, uključujem snimač . . . 

" Gledam ljude i zamišljam jesu li svi prošli ko ja ili bolje? Gore nisu , to znam "- sleže ramenima - " Ili su možda neki drugi svet, ko će ga znati. Ja sam ti, kad sam bila mlada, bila mis. Mis igranke. Pa sam tu upoznala mog Stevana, Bog da mu dušu prosti."

Kad spomenu Stevana, lice joj se izmeni. Kao da se malo uvredi i ljutnu. U izrazu " Bog da mu dušu prosti ", kao da ne beše iskrenosti.

" I tako, na tu igranku, ja ti upoznah Stevana, posle se udadoh za njega. Lepo je znao da govori, rečit bio. Preko vode žednu preveo al sad . . . bilo prošlo. Školu sam stala, došlo jedno, drugo , treće dete. Tesno bilo, nije se imalo mnogo al smo gurali. Samovala sam više nego što sam mislila da će da bude. Četvoro duša još , niko da se kući zadrži. Svako na svoju stranu. Znala sam sa knjigom da dočekam zoru. Želja mi bila da i ja škole završim, mogla sam al se sve nekako okrenulo na Stevana. Nekad sam se mirila mišlju, ćuti, dobro je, da ima koji dinar , hrane za sva usta , da nismo goli i bosi, lako ćemo. I tako mi prođoše godine. Spremaj tuđe radosti, slavlja, ćuti , i gledaj u ovaj orah. Kako lista i kako se lišće kad zastudeni suši . . . "

Tu je stala . . . kao da se pitala da li da nastavi dalje.

Uze ploču koju sam joj kupila i priđe gramofonu. Ruke joj drhtaše više nego kad sam došla. Znam, plakala je. Mala, sitna leđašca, tresla su se. 

" Šta vam je baka Ranka? Šta vas pogodi toliko?" - pogledah je sa pogledom punim tuge i blagim osmehom pokušah da umirim staro , uzburkano srce.

" Ne znam šta da joj kažem." - tiho je jecala držeći ploču u drhtavoj ruci.

" Kome?" - upitah.

" Maloj Ranki. Šta da kažem onoj maloj Ranki što je vidim nekad u ogledalu?"

Grane oraha, uzburkane vetrom, lupkale su tiho po oknu.

Shvatila sam. Melodija starog hita ispuni mali stančić. Lagano počeh da pevušim i pogledah u Ranku. Suze zameniše blagi osmeh i ona sama, tiho zapeva samnom . . .

" Šta sine da joj kažem? Koliko sam mogla i htela a šta sam od svega toga? Vidiš. Svak na svoju stranu. Pa kažem sebi nekad, rano ujutru, izvini Ranka. Mnogo smo mogle al . . . kad staviš nekog ispred sebe, jasno je da moraš biti zadnji . . ."

" Ali, ko je zadnji biće prvi kad bude najvažnije , zar ne!?"

Nastavismo da uživamo u ukusu kolača, u priči . . . negde, zaključih , da je možda napadalo i malo snega.

" Dođite baka Ranka! Kako je lepo napadao! Dođite!"

Prišla je prozoru i u očima joj se videla dečija radost! Pahulje polako ali sigurno, smeniše kišu.

Zagrlih je oko sitnog, starog ramenceta i sa osmehom pokazah na automobile koji polako  zaličiše na bele igračkice.

" I šta da joj kažem?" -  opet me tiho upita gledajući željna odgovora koji će joj olakšati starost i savest.

" Recite joj da je najbolja žena na svetu. I daaaa . . . " - šapnuh - "maaajstor je za štrudlu!"

Po škripavom snegu vratih se kući. Baka Ranka beše spakovala kolača i nešto za šta mi je molećivo zahtevala da otvorim , tek kad stignem kući. 

Iz kese zamirisa cimet a iz belog papira izvih tajanstveni poklon: ploča, Zdravko Čolić "Pusti, pusti modu"

" Za lutkicu iz Trsta

Hvala ti do neba

Voli te baka Ranka "

Sada je baka Ranka rasplakala mene . . . 

". . . kud bih s tobom , osim u teatar, za šetanje, visoka ti peta, za plesanje, haljina ti smeta . . . "

" Tako će biti poslednji prvi i prvi poslednji, jer mnogo je zvanih a malo izabranih!" ( Matej 20:16 )

Dušica M.Ognjanović

Žarkova trešnja

 Imali smo dogovor koji sam kao i svaki prethodni sa bilo kime, ispoštovala do kraja. Sve što sam čula, preneću u celosti, bez bilo kakve izmene. I ono što je gorko kao pelin, neću izbegavati. Priča mora ostati autentična. To je bio jedini uslov. Nije bilo potrebe za pružanjem ruke niti pisanja bilo kakvih ugovora ili usmenih obećanja. Dovoljan je bio moj pogled. I to što mi je šolja kafe ostala ne ispijena do kraja. Jasan znak da je nešto na mene ostavilo jak utisak, tako jak podsetnik da ono što sam čula, a vama prenosim  u redovima koji slede, neću zaboraviti dugo . . . 

Posle Drugog Svetskog Rata, bilo je toliko nepravde među ljudima da su šapatom govorili "vala ni Švabe nas ovoliko nisu mučile". Svak svakome bio je vuk, komšija komšiji , brat bratu, rod najrođeniji rodu - najveći dušmanin. Samo je bilo važno dodvoriti se vlasti, pa makar i grešan bio do Boga. Na Boga tada, ruku na srce, niko nije ni mislio niti želeo za Njega da zna . . . Tih posleratnih godina, rađala su se  ( a neka već behu petogodišnjaci), deca nNemačkih vojnika. Neka behu i " saveznička" jer , javna tajna beše kakav je tretman te dece bio i kako su se " veselili" oslobodioci susrećući se sa ženskim življem.

Ta deca od rođenja bila su za podsmeh i šikanu. Kao da su mogla birati iz čije će utrobe doći na ovaj pogani svet i kako. Kao po pravilu, behu izuzetno mirna, nenametljiva, pametna i iznad svega - deca nesrećnog detinjstva. U školi su redovno bili tučeni, neki premlaćivani i na mrtvo ime. Svega je bilo. I ako možda najpametniji, plaćali su debelo dva podignuta prsta i pokušaj odgovora na obično, školsko pitanje. Deca nemaca, taj " švabski okot" kako su ih zvali, imali su poseban " tretman ". Krvavih lica i poderane, i onako stare i skromne odeće dolažahu kući. Ali nikada im niko ne vide suze na licu. Učili su , trpeli i zarekli se da moraju uspeti. Uspeće jedino i samo ako budu učili i bili dobri đaci.

U razredu učitelja Ranka, beše Žarko. Dečak čiju su majku , Rajku, silovali nemci. No, kada je na svet došao fini dečačić , izrazito plave kose, u narod kao da uđe đavo: i ako su dobro znali istinu, Žarkovu majku su smatrali " kurvom okupatorskom". I tako se ophodili prema njoj. Radila je najteže, muške poslove, žene su je ubile od batina i ošišale do glave a kad bi kosa i malo porasla, ponovo bi je šišali na nulu. I tako u krug. Vazda joj je marama bila na glavi i suze na prerano ostarelom licu. 

Jedinu utehu pružala joj je udovica popa Lazara, popadija Lenka. " Imajte milosti ljudi, nije sirotica ništa kriva i sami znate, gde će vam duša!?" Ali . . . ni vapaj stare popadije nije ublažio moralni preki sud čitavog sela.

Kad se smrkne i padne mrak, duboko u noć, izuvala bi stare , skoro raspale opanke i bosa tiho, poput senke, odlazila da ubere po koju trešnju sinu Žarku. Ako šta nađe od voća da je popadalo po stazama i livadama, njenoj sreći nije bilo kraja. Koliko se samo puta, plačući, zahvaljivala Mesecu na svetlosti koja joj pomože da sinu učini bilo kakvu milost u životu koji ni pas ne bi podneo.

" Majko, jednom kad bude dan, eto, kad bude Bog reko, sve će ovo da bude dobro. Ne plači jer me tako ubi! Ako majko budemo plakali oboje, ubiće nas tuga: mene za tobom , tebe zamnom! A ovi dušmani sladiće se da nas bace u kakvu jamu mrtve a nije nas Bog zato ostavio žive!" I ako dečak, znao je Žarko da nema druge zaštite. Ni za njega ni za majku - do njega samog.

Jednog dana odluci Žarko da se obrati učitelju za pomoć.

Stari učitelj Ranko, dobar i retko pošten čovek za to doba, imaše neku samilost ka dečaku. Sasluša ga, začudi se njegovoj želji ali mu črvsto obeća da će učiniti sve što bude mogao.

Dani su prolazili, prođe i godina . . . 

Učitelj Ranko dobi pismo adresirano na seosku školu, zatim i njega samog a u zagradi na koverti, u samom desnom uglu pisaše , sitnim slovima " i za Žarka".

Sreći starog učitelja nije bilo kraja! Jedva sačeka da se završe časovi i zadrža malog Žarka pokraj stare klupe.

" Uspeo si Žućane!" - pomazi ga po glavi i pokaza Žarku koverat i hartiju u njoj. Obojica čitaše, pogledivaše jedan drugog i smejaše se od sreće, čiste sreće, punim srcem!

Na putu ka trošnoj sobici u kojoj življaše sa majkom, presrete ga grupica omladinaca.

" Gde ćes Švabo?"

" Čuješ šta te pitamo Žutalj! Gde si ti pošo!" - dobaci drugi.

Otrgoše mu naramak knjiga i baciše na zemlju. Jedan od njih, za dve glave veći od Žarka, gurnu ga tako jako da dečak pade na prašnjavi put. Kad krenu da se pridigne, šutiraše ga toliko i tako da ne naiđose neka volovska kola natovarena žitom - ubili bi ga!

Kad ponovo dođe pocepan i krvav majci , ona zakuka na sav glas i posegnu ka staroj sekiri podno kreveta da sebi naudi! Žarko hitro istrgnu sečivo iz majčinih ruku i dok je ona ridala na sav glas, sin joj zavapi:
" Kome me ostavljaš!!Kome, pitam te!! Kad si me već rodila bar ostani samnom! Vidiš li da nemam nikog osim tebe! Vidiš li!"

Lijući gorke suze , ne mogaše biti tihi . . . svako ko je prošao, a bilo ih je, čuli su Rajkine i Žarkove jecaje i prezrivo pljuvali, bez milosti, put trošnog sobička.

Prođoše dani . . .

" Dođi sine, dođi! Uzela sam pismo od uče Ranka! A je li moguće ovo, radosti moja! Ajde, čitaj baka Lenki , opet ovo, pametno moje. Čitaj sine naglas!"

I tako, popadija Lenka, sazna koliko vredi dečak koji stajaše pred njom. Dok je tečno, jasno čitao dobijeno pismo, posmatrala ga je. Posmatrala je tu zlaćanu kosu, divne, bistre plave oči, i stas koji je obećavao da će jednoga dana, ovo biti više nego naočit momak.

"Samo da budeš dobro i zdravo, dečače dobri . . . " - pomisli popadija Lenka i kada dečak završi sa čitanjem važnog pisma, popadija iz kecelje izvadi nešto novca i tutnu ga Žarku u ruke. Džabe je negodovao, odbijao ali je Lenka bila uporna. Onim čuvenim" ako voliš baka Lenku, poslušaćeš me, nosi majci ovo da imate", Žarko posluša.U daljini zagrme. Biće kiše. Na pola puta do trošnog sobička, presretoše Žarka. Ovoga puta nije bilo milosti. Nogama , rukama, kamenjem. Nije se znalo čime ga biju. I nisu štedeli ni glavu. Tu ga izubijaše najviše. Pokraj prašnjavog puta, krvavog i deformisanog od krvničkih udaraca, ostaviše Žarka poput psa krivog gazdi.

Sirota Rajka obišla je školu, oko škole, dvorište, staru vodenicu gde je skupljao Žarko ostatke brašna . . . nigde ga ne beše! Ridajuci krenu put trošne kolibe sa poslednjom nadom da se možda, mimoišla sa sinom.

" Tražiš kopile, kurvo okupatorska, je li?" - začu glas.

Okrenu se i iza sebe ugleda grupu momaka u uniformama. 

" Šta je kujo prljava? Šta sliniš? Štene ti je kod Dragove njive, aj polako pa niz put . . . kučko!"

Rajka potrga maramu s glave i majka ko majka oseti - trčala je jecajuci, ošišane glave naglas dozivajući sina.

Kako joj bezdušnici i rekoše, kod njive Draga Savova, nađe telo svog Žarka. Izubijan, u lokvi krvi, razbijenog lica i glave, ležaše dečak koji ni mrava nije zgazio. Jedan pramen zlatno plave kose, otkinut, stajaše na dečakovom ramenu.

Lelek jadne Rajke čuli su svi. Neki, kao onaj ko mi ispriča ovi priču, pamte ga i dan danas . . .

A ono pismo?

" Poštovani kapetane Gojko,

obraćam se ovim pismom sa molbom da mi ako je moguće učinite jednu milost. Moja majka i ja živimo teško. Da kažem po narodski ko dva psa. Okolnosti naše sigurno znate i zato patimo tako da nam je radije nekad i mreti, al kažem sebi, budi jak, mene jedinog ima pa, daće život, jednom, znam mora da bude bolje. Molim vas za jedan zasad, mladicu trešnje. Sanjam, zamišljam da nam kraj sobička bude da majka ne krade noću da donese da se osladim jer može je ko ubit kamenom ili puškom zbog krađe. Ne znam što sam napisao ove redove, valjda neka bol u meni ili dečija želja svako slovo ređa. Ne znam. Ne uzmite mi ovo za kakvo zlo. Samo srcem sam pisao svako slovo. Vodim se majčinim prezimenom pa vam se tako i javljam i zahvaljujem ma šta vi i kako odlučili hvala.

Žarko Jovanac "

Prođoše godine . . .

Mladica trešnjinog drveta zasađena je pokraj sobička sirote Rajke. Kako je negovala, gajila i zalivala drvo, celo selo je pričalo po vazdan. Od pogibije malog Žarka, više je niko nije šišao. Žarkova trešnja rađa najslađe plodove u tom kraju ikada! Rajka obere do zadnje voćke i nosi domu za ratnu siročad. Slatkim krupnim trešnjama , sladiše se i osmehivaše male, žute glavice sa krupnim plavim očima. Iste onakve kakve behu njenog jedinca Žarka.

Pod trešnjom, na krilu, Rajka razvi polako malu, platnenu maramicu i iz nje izvadi pramen plave, krvave kosice. Maziše je povazdan . Jedino što joj ostade od divnog dečaka Žarka . . . 

Dušica M. Ognjanović

Pravda

" Oče igumane, traži vas neki čovek. Plače i Bog neka oprosti, huli mnogo! Molim vas, pođite zamnom, da ne sablažnjava narod više!" 

" Idi ti Rafailo, ja ću pred njega, ajde . . ."

Porta manastira beše puna. Neki su se krstili, neki sklanjali u stranu a drugi pokušavali da urazume čoveka iz čijih usta kao da je sami đavo progovarao.

" Pomaže bog brate!" - stari iguman Arsenije, krenu ka posetiocu rukom pokazujući narodu da se umiri. Poslušaše ga i dijalog sa igumanom se nastavi . . . 

" Pomaže!? To možda tebi i ovim tvojim varalicama okolo!Kad treba, ne pomaže čiča!"

" Ne huli! Pođi sa mnom!"

Ovoga puta u glasu starog igumana oseti se prekor ali i naredba.

" Sedi. Šta te navelo da tako huliš i koje ti je ime sine?"

" Nisam ti sin!! Zovem se Goran."

" Pričaj. Neću te prekinuti ni slovo."

" Šta bre da ti pričam!!?Šta!!! Šatro, pomažete sa molitvama i to! Kome bre!? Kome!!? Varate narod, ložite ih tu, dajete im lažnu nadu! Meni! Svima! Sin mi je umro u bolnici pre nekoliko dana, dete bre, dečak mali! Šta je on bre kome skrivio!? Žena, ja, nismo mrava zgazili! Molio sam se ko lud! Ostavljao ime, priloge, svašta, molio se ko niko!! Evo, kunet ti se: de god odem, ovako ću da molim, evo ovako, sklopljenih ruku, da narod više ne veruje u ove budalaštine!"

" Prezime?"

" Čije bre prezime!!?"

" Tvoje."

" Šta te briga bre za prezime!!? Varalice jedne bre, sin mi je umro!!"

" Prezime tvoje, molim te."

Kako izgovori svoje porodično ime, iguman ustade, pogleda kroz prozor u daljinu i poče . . . 

" Te 1946, uveliko je trajala obnova. U obnovi pomagaše i Bogoje, sin Miloja obućara. Puka sirotinja ali časnijih i boljih ljudi od njih ne beše. Bogoje je bio sitan, mršav, bolešljiv ali voljan da svakome i vazda pomogne. Nosio je šut, kofe vode, pomagao oko svega gde beše i ne beše pozvan. Kako su preživljavali, to samo oni znaju. Miloje i Bogoje, izgledali su tako, da su se svi mogli zakleti da su bili logoraši. No, Miloje je bio u prvim partizanskim redovima i učesnik jednih od najžešćih bitaka. To su svi znali. Mali Bogoje beše ponosan na svog oca a i na sve ono što je on mogao da učini da njegova zemlja, njegov grad, što pre dobije novo ruho.

Tih godina i tih dana, život je bio težak na svim poljima. Neki Ranko beše jedan od glavnih u danima obnove. Priča se da je bio više nego prek, pakostan, čovek bez časti i srca. Baš takav im je i bio najbolji. 

Odluči Ranko da na mestu gde beše Milojeva radnja , useli neku svoju partizanku i na mesto stare obućareve radnje, bude njena krojačka radnja.

" Bogoje!"

" Recite druže Ranko!" 

" Reci ocu da kupi one tranje i da mi do sutra ostavi praznu i čistu radnju, treba mi. Ajde, požuri  sad da ne gubimo vreme!!"

" Druže Ranko, molim vas nemojte! Meni je majka umrla kad me rodila, tata vam je moj bio jedan od najbližih, znate to, ja sam siguran! Ja svaki dan s drugovima čistim, sve , pomažem, tu sam da ako treba s ovih deset prstiju sam sve obnovim!!"

Koščate male ruke, pune žuljeva i skoro odrane do krvi,  ispruži i stavi na uvid Ranku.

" Ajde žgoljavi, kod oca i pravac da mu preneseš poruku!"

"Razumem druže Ranko!"

Kad mali Bogoje kaza ocu šta mu je naređeno, Miloje ne poverova šta čuje! Uhvati se za glavu i glasno zakuka pa izreče na sav glas:" Od čega ćemo hleba jesti sine moj!?"

U staroj obućarskoj radnjici, zagrliše se otac i sin i zaplakaše tako da bi i kamen prolio suzu za njima.

Znao je Miloje kako stoje stvari: šta drugovi naume, to i ostvare, radnju mora pokloniti i bez i jedne prebijene pare jer , beše mu jasno da za nju nije tražena cena već data naredba koja se morala ispuniti.

"Ranko! Druže Ranko!!"

" Oooohoo hoo, evo ga! Gde si ti Miloje, šta se radi junače?"

" Dobro je, biće dobro druže Ranko. Došo sam sa ovim mojim malcem da te zamolim u ime svega što smo prošli. Neka mi radnje, ili bar samo pusti da zaradim da imam gde da pošaljem Bogoja da se prehrani ili smesti. Nemam novaca, ničega, znaš to!" Iza očevih leđa virio je Bogoje. . . 

" Vidi ovako Miloje. Vidiš li ti ovaj narod okolo?"

" Vidim!"

" E, taj narod sluša sve šta ja kažem. I ako kažem daj, daće!Ako kažem uzmi uzeće! Jel jasno!!?"

" Jasno druže Ranko samo . . . "

" Nema samo! Nemoj se ti sa mnom raspravljati Miloje da mi ne nateraš krv u glavu sad pred ovim narodom!!" 

" Ranko, nema mi dete hleba!!"

U tom trenu, Ranko udari Miloja tako jako, da ovaj pade na zemlju! Mali Bogoje ciknu i podiže oca da ustane.

" Što me sramotiš pred sinom ovako Ranko, proklet bio!"

Kad ču ovo, Ranko dokopa malog Bogoja i prisloni mu pištolj na čelo!

" Ti ćeš mene da preslišavaš, majku li ti šustersku!!"

Bogoje poče da plače a Miloje zamoli sa očima punim suza:

" Ranko, pusti malog, dete je, to sa mnom rešavaj!!"

" Je si li ti gladan mali, a? Čuješ!!" - viknu Ranko na Bogoja 

" Jesam druže Ranko, mnogo, mnogo. Molim te neka tati radnja da ne pomremo od gladi ja ću da idem posle ako treba i okolo kod Borka zidara da čistim i do Valjeva ako treba!!"

" Reci ti meni Miloje još jednom, daješ li mojoj drugarici radnju ili ne?"

" Ne!"

" A šta misliš ti Miloje, je li ti sin gladan?"

" Jeste Ranko,od sinoć ni koru hleba jeo nije!"

U tom trenu, Ranko ispali metak u čelo malog Bogoja.

" Eto! Više neće biti gladan! I sad vidim na koga je mali cmizdra!! Vodite ovo govno i raščistite onaj ćumez da mi do sutra bude prazan!" - naredi Ranko a poslušnici bez duše, poput njega, krenuše na zadatak. Miloje jecajući, milovaše mrtvog  sina i u jednom trenu, pozva Ranka koji mu se udaljavao okrenut leđima.

" Šta je Miloje? Nema sad hoću neću!! Štetu si već napravio, nema sad nazad!!" Družina oko Ranka, dodvoravala se glasnim smehom.

" Da Bogda ti platili one koje najviše budeš voleo! Platićeš, ima Boga, Rankoooo!!" - naricao je nesrećni Miloje.

" Šta reče!?"

" To što si čuo! Da Bogda platio od Boga ovo moje gladno d. . ."

Nije stigao da izgovori. Još jedan pucanj. Ranko ponosno krenu sa svojom družinom, prašnjavim ulicama punim šuta ka staroj obućarskoj radnji ostavljajući za sobom mrtve, jedno kraj drugog, oca i sina.

" Šta mi briga za ovo!!?"

" Gorane . . . znači li ti nešto ime Ranka Vasića?"

Goran je kao skamenjen gledao u igumana!

"Pitam te: znači li ti sine moj, ime Ranko Vasić?"

" To mi je deda." - tiho izgovori Goran trudeći se da sakrije suze.

" Vidiš sine moj. Kako Sveto pismo kaže: "oko za oko, zub za zub, ni manje ni više od toga". Bog pamti, ne zaboravlja, ni dobra ni loša dela naša. Nagradi i jedna i druga. Zato što nas vidi i sluša i onda kada mi mislimo da smo daleko od Njega. A On je uvek tu."

" Baba je imala šnajdersku radnju . . ." - jedva čujno pričaše Goran. " Sećam se, još dok sam bio mali, kad god bi bila neka šteta, a bilo ih je, oko instalacija i ne znam čega sve ne, baba bi govorila:" Pu zapalila se, ovo nam onaj mali neda mira!" Deda bi se smejao i dobacivao:" Ne može ti taj ništa odavno!!" Posle je imao moždani udar, u pelenama je završio, mučio se baš. . . Sad sve shvatam . . ."

Kažu da su muške suze najteže. Kada je Goran olakšao dušu suzama, iguman stavi ruku na njegovo rame i tiho ga upita:

" Šta sad misliš, sine moj?"

" Oprosti mi oče, oprosti nam Bože, ima Boga!!"

" Ima sine! I te kao ima! Idi i ne huli više jer uzdaj se u ovo što ti kažem: Gospod je Pravedni Sudija! Čuje i vidi sve! Imaj to u vidu, poštuj to i živi tako da to nikad ne smetneš s uma!!"

" Hoću oče, oprostite . Bog neka mi oprosti!!"

" Vidimo se mi do godine na krštenju!"

Goran podignu glavu u neverici pomalo ljutito pogleda igumana.

" Idi, veruj i ne huli više . . . "

Godinu dana kasnije, Goran je krstio blizance , dva napredna, zdrava dečaka sa prelepim starim imenima : Miloje i Bogoje u sećanje na dve čestite duše na kojima Gospod pokaza da ništa u životu ne dovodimo u pitanje! Velika je Sila Božija, slava Mu i hvala iz vekova u vekove, Amin!

Dušica. M. Ognjanović

 

 

Venčići sa čokoladom

 Sećam se da je lila kiša. Dva dana za redom. I to jutro kad sam otišla po Milanku, padala je poput mokre zavese. Iz daleka sam je prepoznala: skupljena poput starice , na staničnoj klupi sa starom teget Adidas torbom i dvema belim kesama koje je stezala pod ruku. Znala sam . . . u njima su bili pokloni za mene, ono najvrednije i nabolje što su imali : kajmak, sir i sušeno meso. Došla je na molbu Rajka i Milene da ostane kod mene i potraži neko bolje sutra. Školu je završila ali posla u selu za nju nije bilo. I ako sitne građe, bila je žilava i mogla se nositi sa svime što je potrebno za rad na selu, baš kao i druge seljanke ali je otac bio bolećiv na nju. Molio je Rajko, čini mi se i više od Milene i pristala sam . . . 

Smestila sam je u finu sobu. Prostranu, modernu i lepu. Sušta suprotnost od malog seoskog sobička iz kog mi je došla u goste ili boravak. Nije bilo muke sa njom. Kako bi i bilo? Učena da od malena bude tiha, poslušna i od koristi. Pamtim dan danas, kako je zadivljeno gledala gomilu ploča i kaseta i prvu mini liniju kao da gleda u svemirski brod. Zastakljenu, sa pločama sa strane, nazvala je "vitrina sa muzikom". " Jeste, vitrina sa muzikom. . . " - rekoh i setno se nasmejah toj prostodušnoj, seoskoj opaski . . . 

Zaposlila sam je brzo po dolasku. Radila je u cvećari teta Rade kojoj je moja mama i pomogla da otvori radnju. Usluga za uslugu, kako u životu sve i funkcioniše. Za Milanku sam garantovala da će biti pošten, dobar i vredan radnik. I bila je. Cvećara je dobila novo ruho, miris svežeg cveća , upletenog u venčiće sa bombonjerama, beše tada ogroman novitet i prodavalo se kao ludo. Milankin "izum" a gazdarica Rada zadovoljno je trljala ruke i, priznajem, davala je i dobru platu. Ubrzo je došlo vreme da je  Milanka mogla slati svojima koverat, a za uzvrat, stizali su paketi, kako njoj, tako i meni: predivne pletene stvari i sir čijeg se divnog ukusa i danas sećam . . . 

Malo po malo, Milanka je postajala urbana žena. Trudila se svom silom da pripada mestu gde je stigla i istim takvim silama da nikad ne zaboravi odakle je došla. Očeve reči da nikad ne zaboravi da mora ostati pošteno čeljade, za nju su bile svetinja.

O Predragu je počela stidljivo, jedne nedelje uz kafu, dok smo pekle lenju pitu. Kroz priču saznah da je iz ugledne porodice advokata, i ako Bog da, još par ispita, advokat će biti i njen Peđa, kako mu tepaše. Upoznali su se u cvećari kada je sestri kupovao cveće za rođendan. Dopala mu se Milanka, svraćao je i bez povoda i malo po malo, stupili su u ozbiljnu vezu. 

Jedne večeri, davao se kviz koji nismo propuštale. Imalo je na stolu uvek svega: ili sveže domaće pite ili kolača. Navika koju sam ja volela a ona održavala. U sred pitanja voditelja samo joj izlete:" Ja se udajem." Odmah mi se pred očima stvoriše Rajko i Milena! Osetih kao da ću ja biti kriva  ako se o ovome ništa ne zna, ako ih ponesu emocije , mladost i zanos, možda dete je na putu . . . vrtelo mi se kao na ringišpilu!

Ugasih televizor i videh da nije šala.

" Ozbiljna sam Biljo. Volimo se, nema tu šta više. Sutra idem kod njegovih na ručak, što se kaže da me vide i da im Peđa kaže za nas. Da se uzimamo."

Pitah znaju li njeni , ona, šturo izusti "da im je nešto slično nagoveštavala u pismima."

Oka nisam sklopila a i njoj verujem da nije bilo bolje jer sam, pre odlaska na počinak, držala govor o mnogo čemu što možda nije trebala, smela, navodila da je sve možda i prerano, kako će je prihvatiti . . . svega je tu bilo. Trajalo je dok nisam , slušajući samu sebe, shvatila da zvučim kao njen staratelj, što nisam bila, i nesvesna činjenice da je predamnom mlada, punoletna žena koja sa svojim životom, po zakonu i pravdi, može da radi šta hoće. Razišle smo se, svaka u svoju sobu, zamišljene i sa nadom da ni jedna od nas ne greši . . .

Ujutru rano, povela sam je na frizuru kako bi u podne, na ručku blistala. Devojački stas divno je nosio cicanu haljinu a ispod ruke, ko prava damica, nosila je lakovanu torbu koju je od mene pozajmila za taj dan.

Do stana u kom smo živele, vodilo je desetak stepenika. Sećam se, zastala sam ispred vrata da izujem obuću i učinilo mi se da sam čula tiho jecanje. Naslonila sam glavu na vrata i jasno čula kako Milanka, kroz tihi jecaj, doziva Rajka!

Ušla sam polako . . .Milanka, raščupane kose, otekla od plača sedela je na kauču. Pred njom je na stolu stajala moja lakovana tašna a na jednoj strani sobe jedna cipela, put terase, podalje, druga. Taj pogled neću zaboraviti dok sam živa!

" Moja Biljo, kako me obrukaše! Biljo sele, kako me Peđini obrukaše!"

Kroz priču saznah da su je ismevali dok je ručak bio u toku. Posle, dok se služila kafa, kada se pitalo i pričalo o poreklu, mestu odakle je, koje fakultete i škole je završila, bilo je nepodnošljivo!

" Kaže meni majka njegova:" Ju, Peđa, zar je ovo seljače tvoj nivo!  Pa je li on na to spao, pa kako će za Slavu da me pokaže pred rodbinom! Ma, šta joj je na usta došlo rekla je! A on!? Slovo prozborio nije da me odbrani!! U sve mi se kleo, Biljo moja, da me voli ko oči u glavi!"

Znala sam da će tako biti. Pokušavala sam da joj kažem, da joj nagovestim, da je pripremim ali nije vredelo. Pitah ono čega sam se najviše plašila:

" Da ti Milanka nisi trudna?"

Tišina. Samo potvrdno klimanje glavom i šok! Zidni sat kao da se svojim kucanjem, rugao obema . . . 

Predrag nije ni pokušavao da ponovo stupi u kontakt sa Milankom. Dani su prolazili. U cvećari je radila dok stomak više nije mogao da se krije. Korpe pune cveća više nije mogla da ređa po podu i da ih nosi. Teta Rada iz cvećare nije saznala pravi razlog Milankinog odlaska ali je naslućivala.

Sećam se, pozvala me par dana kasnije u cvećaru da mi nešto da. Bio je to podeblji koverat sa Milankinim , više nego pošteno zarađenim platama i jedan drugi, odvojen, sa dva balona i crtežom pačeta. " Nek joj se nađe. Valjaće joj. Ja bih volela da bude dečkić, na oca lep." - rekla je teta Rada uz blagi, umilni osmeh pun saosećanja i nade.

Milanka se porodila tačno dva dana pre Nove Godine. Rodila je devojčicu. Čula sam od sestara da je bezbroj puta pokušala da kontaktira oca ali, kako je jedna od njih čula, sa druge strane žice, jasno se čuo muški glas koji je vikao. A Milanka je , spuštene slušalice ponavljala:" Kaže, ostavi nas na miru seljanko. Zamisli, kaže mi moj Peđa seljanko."

U stanu je uglavnom vladala tišina koju je samo povremeno prekidao tihi bebin plač. Mala Jasna , bila je mirno detence, jedva čujno, kao da je bila svesna koliki je višak u majčinom životu. 

Molila sam Milanku da ostane, preklinjala da ne ide u selo, podsetila šta će narod reći i kako će teško sve pasti njenim roditeljima kada je vide sa detetom o kojem im nije ni slovo javila. Bila je neumoljiva.

Dan kada je odlazila sa Jasnom, bio je istovetan danu kada je stigla: kiša, kiša i samo  kiša . Na stanici nije bilo puno naroda. Odlazni peron iz grada bio je gotovo prazan. Nismo se dugo opraštale. Nije Bog zna šta, ni imalo da se kaže. Znalo se sve. Barem sam ja naslućivala još one nedelje kad smo pekle lenju pitu i kada sam prvi put čula za advokatsku porodicu i momka kojeg je neizmerno volela.

Mahala mi je polako, umorna, zavaljena u sedište sa detetom u naručju sakrivena iza sive zavese autobusa koji je vraćao odakle je krenula puna snova i nade za boljim sutra a vraćala se kao tužna, poluprazna krpena lutka.

Čika Rajko i teta Milena nisu nikad više pozvali. Od Milanke nije bilo ni slova ni glasa. Pitala sam kod ljudi koji su ih poznavali i uvek je bilo isto: niko, navodno, ništa nije čuo ni znao. I sve tako u krug, do dana dok nisam srela cvećarku Radu . . . 

" Onaj njen, ostavio neke nekretnine maleckoj. Ćerkici. Ovde, gore, izviše cvećare. Boga mi, poveći stan i lokal neki za štampanje knjiga. Biće bogata curica, Bogu hvala. On se čuo sa pokojnom Milankom, Bog da joj dušu prosti, malo pre nego se ubila. "

" Molim!!?"

" Ti ne znaš!? E moja Biljo, ubila se jadnica kad je otac išamarao pred celim selom a malu nazvao kopiletom. Majka branila, plakala, ćuti . . . ne daj Bože nikome. "

Jasna danas važi za jednu od najpoznatijih izdavača. Možda ime nisam smela da pomenem, pomislih, ali ako je ona pristala, evo pišem. Cvećara stare teta Rade više ne postoji. Na njenom mestu, danas  je poslastičarnica koju je otvorila Jasna. Specijalitet: cvetni venčići sa čokoladom. U sećanje na Milanku . . . 

Dušica M. Ognjanović

U krugu bolnice

 Pekara, do nje mali, nazovi butik u kojem prednjače dokolenice, pidžame, papuče, tanki duksevi raznih veličina  u tri čuvene pastelne boje. Odma do njih, kao nevidljivim lepkom lepljeni, pripijen kiosk. U izlogu: sokovi, štampa , higijenske maramice, po koja pakla cigara. Ostalog nema ili se slabo traži pa je zatureno.

Tačno preko puta - klupe. Pet ukupno. Druga s leva - polomljena. Gornja greda fali i jasno je da se na njoj, pogotovo naslonjen , ne boravi dugo. Na prvoj sa desne strane sedeo je par: izuzetno krupna žena a do nje beše sitan muškarac, gotovo patuljastog rasta čije sitno lice gutahu naočare sa povećom dioptrijom. Zavijeni u dugačke kapute, prkosiše košavi. O nečemu su razgovarali, tiho, pognutih glava. Dimom cigarete, oboje kratiše neku očiglednu brigu, muku ili problem koji ih vezivaše.

Klompe oboma na nogama. Jedva vidljivi krajevi bele tkanine, pidžame, vide im se pod kaputima. Boluju. Oboje. U krugu bolnice, naspram kioska i butika tuge. Njihov izgled, takav kakav je, poput tužnog ulja na platnu, uokviruje priču.

Skupina od desetak starijih tinejdžera, prelazi put od pekare do klupa . . . jedne posebno . . .

" Gle, krava i patuljak "! - grohotom se nasmejaše.

Par na klupi, na tren zastade pa pogledaše u čudu jedno drugo.

" I . . . debela, jel ti ovaj ćora beba ili muž "! - opet se poganim smehom zaorila ulica.

" Ova mečkurina je čuvar patuljka i došli na žu-žu dok cirkus ne krene" - sada već preglasan smeh , tera prolaznike da se okrenu put klupa.

Jedan od " hrabrijih ", prilazi paru na klupi, saginje se i gotovo unosi u lice sitnom čoveku:

" Kepec, e ti ovo riba, a ? A šta ako te spljošti? "

Smeh se orio ulicom.

" Neće . . . fino je pozicioniram i radi ko sat!"

Tajac!

" Vidi ti ovo! Opa baticeee! Pa patuljak priča!"

Žena na klupi se jedva vidno osmehnu čoveku kraj nje. On joj šeretskim izrazom dade do znanja da ga igra ludo zabavlja.

" Da, da . . . Pričam dvesta na sat. Tako kažu. E da, i ne valja mi to." - sležući ramenima odgovori maleni čovek sa debelim naočarima.

" Pa da kepec. Sereš, previše se kurčiš i sad ću morati da te prebijem!"

Orilo se od smeha sve do prodavačice na kiosku tuge koja uplašena oprezno proviri put klupa u bolničkom krugu.

" Vidiš mali, ti rešavaš stvari pesnicama, ja pobeđujem ovim!" - pokaza maleni čovek kažiprstom tuškajući po čelu.

Grohot se širio naseljem.

" Videćeš klinac, čim ispušim cigaru."

" Aj baš da vidim, skraćeno govno "!

Čovek sa velikom dioptrijom gotovo do samog filtera povuče cigaretu i duboko udahnu dim stavljajući paklu nazad, u džep kaputa.

" Doktore . . . čekaju vas na odeljenju." - začulo se iz neposredne blizine.

" Evo sestra Ana, za minut smo gore."

Maleni čovek i krupna žena sa osmehom prođoše pored zapanjene gomile malih huligana. Nastaviše svojim putem da još nekome spasu život . . . 

Nikada u životu ne dozvolite sebi da upadnete u zamku i budete tuđi " procenitelj" ili sudija. Bilo da su u pitanju osobe koji poznajete, kamo li one o kojima ne znate ama baš ništa. Znate zašto? Postoje dani kada upravo od takvih možete zavisiti: malih, gluvih, ćopavih, krivih, slepih, debelih. Možda je neko vama blizak, jako voljen ili vi sami, kada je bila potreba, transfuzijom primio ne jednu kap, nego ko zna koliko jedinica baš njihove krvi. Ti ljudi su sposobni za mnogo više nego što možete i zamisliti. Debeljuce prave najukusnije obroke, mali ljudi su opasno žilavi, slepi fantastično komponuju, oni koje noge ne služe najbolje - sjajno slikaju. Olimpijci nisu samo zdravorođene bebe nekada ocenjene sa čistom desetkom. Olimpijci su i paraplegičari čije su medalje od iste legure i materijala kao i kod " običnih " takmičara. Njihovo odličje sija podjednako jako kao i na " zdravim " grudima.

Svako, baš svako, sticajem okolnosti ili usudom može pripasti svetu fizički oštećenih osoba. S tim što oštećeni po rođenju, opasno dobro igraju na prepreke. Tu su navikli da mora jako i lavovski. Na tim preprekama, do juče fizički ispravni, teško se snalaze i lako , na žalost, dižu ruku na sebe nemoćni da prihvate kako pripadaju onima kojima su se do juče smejali .

Naučite da ne postoje veliki i mali. Skraćeni i produženi, ćore i oko sokolovo, debeli i top građeni. Sve se može promeniti za samo jedan sekund. Iz milion razloga.

Razmislite o ovoj priči. I da . . .  nikako ne zaboravite . . . 

da veličina određuje status, slon bi bio kralj džungle . . .  

Dušica M. Ognjanović

( posvećeno M. M )

Bira il Bešo, nas je neko prešo!

 Svi zimski - planinski aranžmani su rasprodati. Do poslednjeg! Kurirske službe ne stižu da dostave pakete na navedene adrese. Kaže mi komšija, kurir, da se bukvalno penzioneri iz firmi angažuju za pakovanje paketa ne bi li nekako, postigli da sortiraju robu iz gotovo ispražnjenih magacina , po negde i rafova, drogerija i prodavnica sa razno - raznim artiklima. Cene jesu bile povoljne, i svako je mogao da pazari i ono što mu je van " crnog petka ", bila nemoguća misija.

Napolju je konačno hladnjikavo. Stigla zima. No, to naš narod ne sprečava da vaz dugi dan, popuni svaki sto u gradskim kafeima. Igla nema gde da se baci. Divane, duvane, kafenišu, raspredaju . . . sport, tračevi, pare, rekla - kazala, deca, švaler/ka i nezaobilazna , nama nasušna - politika. Poslednjih meseci, svi su stratezi, junaci, Obilići, Kraljevića Marka izdanci. No, stvarnost je drugačija. Kako svaka bena, gledajući utikamicu, šišti, ciči i psuje od kapitena do ekonoma, tako i naš narod: u sve se " razume "! Od ginekologije do astrologije. Politika nam je " specijalnost ". Tu nam nema ravnih!  Debelih guzica, obučeni po poslednjoj modi, svaka glava s čibukom međ zube - političi, sve zna i u sve se razume! A vidi majku mu! A jel moguće to !?

Prokleti smo! Nikad nam nista, niko i nikad nije bilo dobro ni valjalo. Deda Mraz je šuplje torbe, voda je ladna, vazduh zagađen, drvo ispred zgrade je krivo i šuntavo, kolega mljacka, vetar se čuje kad duva, čips ne krcka dovoljno, ženi ladna stopala, muž hrče, deca bezobrazna, ulaz nije po feng šui -u. More, jebo li nam pas mater bezobraznu!

Da li smo mi svesni činjenice da je zbog razvrata, bluda i nemorala, cela zemaljska kugla, ceo svet, na ivici provalije! Da li smo mi svesni činjenice da svetski giganti padaju pod stečaj, da radnici korporacija čija smo imena izgovarali sa strahopoštovanjem, preko noći, ( čitaj  - iznenada ), postaju viškovi! Roboti menjaju ljude na svim mogućim mestima. Postajemo nepotrebni svetu koji smo mi krojili po našoj meri. Pitanje: kojim smo ga to metrom mi merili i koje kriterijume koristili kao pandane misleći na koga? Na sebe same, sigurno ne! Na svoje dupe - da! Sada , dupe vlada celim svetom! Koga smo hranili, to smo za svoje opšte dobro i odgojili! Dupe je bilo perjanica decenijskog globalnog interesa. Kako imati što veće dupe, kako ga metnuti u prvi plan i kako dupe načiniti vodećim parametrom društva. Uspelo se! I sada nemamo pravo na ljutnju!

Ni sekund! 

Godinama, biblioteke zvrje prazne, pozorišta su polu - prazna. I ako ima interesenata, bez dileme, dele se na dve grupe: mi, budale, zaljubljenici u umetnost, i " mudraci " sa mobilnim telefonima koji zarad društvenih mreža celu predstavu , operu ili balet, piratskim snimcima, love što bolji selfi kadar kako bi opčinili svoje pratioce ili fake prijatelje za čiju egzistenciju u stvarnom univerzumu nisu ni sigurni.

Žalimo se, stalno kukamo kako nemamo. Koliko puta sam se kroz tekstove, osvrnula na opaske prijatelja koji žive u zemljama Evropske Unije: " Duky, lepo je! Lepo živite!"

Kako zaključuju? Lako je ! Svaki klindžoser fura mobilni, i to ne bilo koji, žene i devojke na ulicama slepo prate svetsku modu i trendove. Napomenuh: kafići, vazda puni! Restorani, ( i ako još nije Novogodišnja noć ) , krcati. Cigareta se ne odriče niko, proverite kod prvog prodavca na bilo kom kiosku da li je opala prodaja duvana. Naprotiv! Ako pušimo od muke i nemaštine, zar nije logično da se odreknemo katrana zarad obroka ili grešim!? Ko je ovde lud , pitam se?

Mi smo u genomu antiprotivni. Da sa neba padaju dukati, 99,9 % populacije, ne bi zahvalilo dragom Bogu na čudu. Ne! Samo bi se čulo roptanje kako je srebro na berzama na ceni, ne zlato. Da rekama teče i srebro i zlato, da svetluca na belom danu, 99,9 % naroda, roptalo bi kako previše svetluca i ko će kičmu kriviti da to proseje i postane bogat! Da sa drveća mesto lišća šume šuške, 99,9 % naraoda kukalo bi kako je nekad lišće bilo lepo i zeleno. Nema toga koji je narodu ugodio! Našem, svakako! Vazda bilo i ostaće tako. Sjaši Kurta da nas jaše Murta! Kad Murta pokaže pravo lice, nariče se za Kurtom. Eee,valjao nam je, nije bio tako loš. 

Nema nama sreće. Nema zbog nas samih. Imali , nemali, ostaćemo ista pokondirena raja , braća blizanci bludnog sina iz Biblijske lekcije. S tim, što kod nas, globalno, nikada neće doći do pokajanja. Uvek smo bili skloni da tuđu travu smatramo mekšom i zelenijom. I to smo životom debelo platili.

Da li je iko od nas svestan činjenice da se Nemci, na kraju 2024 godine, radi uštede kupaju hladnom vodom. Mladi, stari, klinci, bolesni, svi  . . .  Da li smo mi svesni činjenice, da u Italii, žene nose stare kapute na prepravku i krpljenje, ( što je slučaj i sa obućom ), takođe radi uštede jer su cene novih, običnih, ne markiranih, skočile u nebesa. Da li smo svesni činjenice da Amerikanci polako, izbacuju čuveno vikend roštiljanje, takođe radi uštede jer su cene elementarnog življenja postale nepodnošljive. Da li znate da u Francuskoj, kasni socijalna pomoć više od mesec dana i da su , čak i imućnije porodice, prešle na instant makarone sa sirom radi uštede. Da li ste čuli da se u Španiji pojavio restoran u kome se zbrćka hrana od prethodnog dana i da se u njemu goste i oni čija lica možete videti na velikim i malim ekranima.

Znate li sve ovo? Pitam vas ?

A mi ? Na šta mi to tačno ropćemo? Čega to nemamo?  Šta nam to toliko fali? U koji to kafić ili drogeriju nismo ušli po 100 x bez razloga? Sirotinja čuva i najmanji cvonjak, gladan čuva svaku paricu. Zašto su nam onda kladionice pune omladine? Odakle osnovcima lova za kockanje? Ako su roditelji dali a deca uložila u kocku, znači ima se - može se! Gladan  špara. Za sve! Za hranu, za patike, ne kocka . . .

Utučen, gladan, ugnjeten narod ne kafeniše od jutra do mraka po kafićima i gradskim lokalima. Svakog na ulici da upitaš, preporučiće barem jedan top pasta restoran. Kako svako šeta " pametni mobilni ", kako svako ima neku tarifu za isti da veze bez prestanka od jutra do mraka? Kako to da kuriri ne mogu da postignu sa isporukama Temu pošiljki? Kako to da jedna prazna, uboga soba nema na Kopu ili Zlatiboru? Kako to da drogerije nabavljaju drugu turu parfema jer su se do zadnje boce, rasprodali i najskuplji mirisi? Kad pitaš prodavačicu na kasi, kaže " obične žene kupovale" . . . 

Na parkinzima nema mesta da se ostavi točak a kamo li čitav auto. Auto traži gorivo , servisiranje a sve to košta. Od kud ovoliko automobila i krcatih parkinga u sirotinji i nemaštini?!

Koga mi zajebavamo do sebe same. Od kad smo se oformili " as a nation ", nama je kroz vekove, stalno nešto falilo. Niko valjao, niti će. Zvezdu da nam skine sa neba, u glas ćemo reći " koji će nam kurac ovo, blinka! Bacaj!" I donosioca i zvezdu.

Dame i gospodo, drugovi i drugarice, luda braćo i sestre, šta li ste . . . u pamet! Dok nije kasno!

Livade rodne, priroda Bogom dana, manastira, divnih reka i planina u izobilju. Daće Bog, da bude i snega u gradu. Grudvajte se, napravite grudvu na parkingu, pošalite se malo, napravite sneška ispred zgrade, kupite kod Kineza čestitku, pošaljite da iznenadite nekoga. Kupite čaj od cimeta i jabuka, džabe je, napravite palačnke, potražite na Tv-u neki film ili seriju . . . Potražite albume sa starim fotkama, nasmejte se majku mu, idu Mućke, Crna Guja i Alo Alo ( potražite na nekim od kanala ). . .  Život je lep ali brzo prođe. Cenite ga.

Ako hoćete promene, promenite prvo sebe. Analizirajte. Prvo sebe, svoje loše navike, štetne misli, zla dela, pa onda sažmite radite li i mislite li ispravno.

Onda ćete, tvrdim, doći do zaključka, da sve što želite jeste - zapravo mir!  Dosta je bilo brat na brata i rata. Budite mudri kao zmije, bezazleni kao golubovi. Velika mudrost! Samo da ima ko da je primeni.

Za kraj ovog malog osvrta na našu " mučeničku stvarnost " i " ubogo bitisanje ", prijateljica iz Nemačke pita za cenu jedne zdravstvene intervencije kod nas. Razgovor uobičajen, niti nas ja hvalim, niti je ona slutila. Kad rekoh cenu, zastade . . . kao u šali pita : " imam li krevet viška ", došla bi. Rekoh da to više ne pita, moja kuća je njena. Pred kraj januara, imam gošću koja će koristiti naše zdravstvene usluge po kojima smo se, toliko puta, posrali.

Sve što je naše ne valja, nedostupno je, čeka se, ne može se. Ne pitajte me koliko puta sam htela da poljubim ruku lekaru, zahvalim nekoj sestri, kupim Kocu i Milku onako od srca, radili su kao da su im bili najrođeniji u pitanju a zapravo meni bliski, videli su ih po prvi put i nisu imali nikave pretenzije ili koristi. Koliko gratis pregleda, snimanja, skenera, ultrazvukova i krvnih slika je urađeno a da na to niko obratio pažnju nije? Uz kafu sa komšijama " šta me briga, ja bio/bila, džabe je, sve  mi uradili! " I to je to.

Uvek se sa tugom setim . . . samo dok su šibale sirene za opasnost, bili smo ko jedno! Jedno telo, sa jednom dušom. Pazili i voleli jedni druge, kao da smo jednojajčani blizanci.

Zaimali smo, zaboravili sva zla i muke  i Boga mi, kako vidim, opasno se propoganili.

Preporuka: potražite knjigu " Leto trideset devete ", autor Verner Birman.

Kažu da je leto te 1939 , bilo nestvarno lepo. Rodilo voće i povrće kao nikada pre! Birala se  mis grada Beograda a kod Narodnog Pozorišta, delili se kolači pekara Steve Adamoviča. Mirisalo sve na badem i prženi šećer. Deca jurila ulicama i od sreće  smejala se da se do neba čulo. Samo nekoliko nedelja kasnije, svi znamo šta bi . . . 

Ljudi moji, izvadite prst iz dupeta i stavite ga na čelo. Sveske naših lekcija su prepune. Već uveliko šaramo po koricama poslednjih vežbanki . . . Sledi nam nešto. Svi ćemo morati na ispit a ovaj zimski vetar već uveliko oko nas nosi miris badema i prženog šećera . . .

Dušica M. Ognjanović

Vranama na radost . . .

 U krevetu to obično biva. Može i u gradskom prevozu, u kolima, na putu od tačke A do tačke B. Može svuda i u svako doba, u sred noći, u po bela dana, u cik zore. Sex! Mentalni ! Fantazija! Mozak! Jebe vas vaš mozak! Bez predigre, naglo, jako, uvek na istu foru: "mogao/la si svašta od života a nisi!"

Taj brutalni odnos vašeg mozga sa vama , nema mere!

" Da sam mogao/la, ja bih danas bio/la"  . . . pa krene fantaziranje.

Koliko puta ste za sopstvenim stolom , maštali drugu osobu kraj vas? Koliko puta ste na plaži , poželeli nekog drugog da sakupljate školjke? Koliko puta ste pomislili kako bi voleli da svako slavlje, svaku radost i tugu delite sa drugom osobom? Koliko puta ste, za Boga miloga, poželeli ono što nije vaše, ili onome što pak jeste, tražili manu i zamenu?

Dame i gospodo, braćo i sestre, drugovi i drugarice, poštovani publikume, ma ko god da ste, jebem vas tako glupe i slepe kod oba oka! (nisu izuzeti ni oni slabovidi, rade im uši. )

Jedna i jedina istina u životu svih nas, sa odgovorom na čuveno, prethodno pomenuto je: da je trebalo - bilo bi!

Odavno, ništa nije čudno. Ništa nije nenormalno, ništa nije . . . ništa nije kao što je bilo. " Videla sam sneg u maju ", " ako zimi jorgovan procvjeta, zaledi se voda u sred ljeta" . . . ima stihova i stihova koji su do skoro, aludirali na nemoguće. 

Sve navedeno, postala je stvarnost. Počela sam, ne bez razloga, o maštarijama koje vam jebu mozak na dnevnom nivou. Priznajte, braćo i sestre, dame i gospodo, drugovi i drugarice, koliko puta ste poželeli tuđe bogatstvo? Koliko puta ste fantazirali o avionima i kamionima, sedmici na loto -u , top ribetini bez grama celulita . . . vi dame o zgodnom, crnom dasi sa kojim večerate na obali mora iščekivajući momenat kad plažom lagano idete ka apartmanu iz snova? Koliko puta ste braćo, gospodo, drugovi, maštali o istom ovom, samo guzata, plava dama nek zameni markantnog gospodina iz prethodne rečenice. Opasna mašina, jurite putevima iz fantazije u neku dimenziju gde imate sve! Od ptice mleka, pun vozni park, avion, vila iz snova . . . i da bude još slađe, rodbina zna kako uživate i umire od muke. I bivše komšije sve znaju i takođe pocrkaše od muke a vi daleko, daaaleeeko, uživate kao beg.

Kažite vi meni, da li ste gledali vesti ovih dana? Ja jesam. I videla sam, isto što i vi. Samo što ću ja, kao i uvek, da kažem a vi se , kako miševima i dolikuje, mirno pravite ludi i takođe, po običaju, upijajte sve što pročitate. Elem, videla sam i vi ste videli,  isto ono što se desilo 2000 godine, kada je počeo Covid. I siromah i bogataš - egal! Isti! Kao pod indigo papir. ! Samo četiri godine, pazite, četiri godine, nam je trebalo da umesto naučene lekcije, mi postanemo, još gori ! ! !

Gledajte! Da kažem, učite, iluzorno je. Ali gledajte! Vile bogataša sa onim predivnim enterijerom i eksterijerom, izgorele su do temelja. Gotovo sve nekretnine onih za koje se mislilo da su presrećni , da nemaju nikave brige, da su mali bogovi - sada su raspoređeni, delom u prihvatne centre, delom na privatne psihijatrijske klinike zbog stanja svesti u koje su zapali nakon gubitka imovine koja ih je zadesila - iznenada!

Da li ste vi svesni činjenice da se ljudski rod ne može , u većini i na žalost,  pohvaliti sa visokim IQ-om. Zbog toga se i ponavlja istorija. Nestanak civilizacija, ratovi do istrebljenja, pomori i pošasti za kaznu.

Naš Otac je divan! Nadrealno dobar, trpeljiv, milostiv, neopisivo ljudskim rečnikom - moćan! Doslovno!

A šta mi radimo, kao njegova deca? Kroz vekove? Mi smo ološi. Mali i manji od zrna peska u pustinji Gobi, a tako kurčeviti na zlo. Toliko mali u svojim mislima a kasnije i delima, da nismo svesni toga. Da jesmo, zar bi, avaj, pravili sva ova sranja u kojima se uveliko davimo!

Tužna istina: trebalo je samo i jedino, da poštujemo deset odrednica za divan život kojima nas je posavetovao i naoružao Otac naš nebeski.

Mi smo sve uradili suprotno! Od prve do poslednje zapovesti.

Bog nikako i odavno nije na prvom mestu, idola koliko hoćeš, ne da ne ljubimo bližnjeg svoga, nego bi se međusobno, tako slatko potamanili! Svedočimo lažno čim zinemo! I te kako želimo tuđe! Preljuba je ovako izgubljenim i maloumnim, postala stvarnost . . . 

Čemu nabrajanje, čemu poređenje?

Ko ima petlju Davida da krene na Golijata, pitanje je sad!?

Govna puštena niz vodu . . . Plutaš u svojoj obezvređenoj svakodnevnici, pa gde zaglaviš . . . 

Planeta gori, u poslednjih 100 godina, nezabeležene vremenske situacije. Da . . . situacije i pojave koje ni najjači umovi iz manjine, ne mogu da pojasne. U jednom se, slava Bogu slažu svi, i glupi i prepametni - nebo daje znakove! Doslovno znakove pored puta!

U jednom od tekstova, pisala sam, koliko je pre početka Covid-a, bilo upadljivo neko nezadovoljstvo među ljudima širom sveta. Svak iz nekih neobjašnjivih razloga, nije video lepotu! Ni u jednom jedinom danu! Ni proleća, ni leta, ni jeseni ni zime! Kada sam, preciziram, 2024, pitala zašto, niko, doslovno nije znao odgovor osim - dosada !! Primer koji uvek izdvajam i koji nikada neću zaboraviti . . . . Na moru su svi gunđali kako se smaraju. More bilo prekrasno, nestvarne boje, čisto, svetlucavo, šuškalo u ritmu divnog vetra mirisa šalitre. Bilo je prekrasno! Mesta i ideja za lepu zabavu svuda beše, no, narodu je bilo dosadno!

Šta je nastupilo u martu 2000. godine, zna cela zemaljska kugla. Načeli smo novi kalendar. Razmislite šta vidite, šta je počelo da se događa, na šta vam liči i govorili vam se šta? Iskreno se nadam, braćo i sestre, dame i gospodo, drugovi i drugarice, da nećemo biti vranama na radost . . .

Cenite sve što imate i nemate jer uveravam vas, za razliku od nas, jedino Gospod zna šta radi!

Prizovite se u pamet dok nije kasno! Ne želite ništa više ili drugačije od onoga što imate, možda prizivate sebi zgarišta i pepeo! Vidite i sami šta se dešava pa se  setite  ovog poređenja. Neki su do jutra, neispavani, čekali čuvene dodele Oskara i divili se, suznih očiju, tim nestvarnim likovima sa druge strane ekrana koji su im se činili tako daleki i nedostižni , kao da se javljaju sa druge planete. Sada, sala u kojoj je stajala čuvena bina sa koje smo slušali " hvala ti mama, tata, bata il salata", više i ne postoji! Od nje je ostalo zgarište! Likovi koje ste gledali u preskupim smokinzima i raskošnim toaletama, sa zlatnim Oskarom u rukama - sada plaču. Glasno jecaju i ovoga puta - ne glume.

Vaša kuća je, slava Gospodu, u redu. Vi ste ok. Glava vam je na ramenima. Imate obroke. Kakve - takve ali ih imate. Niste goli. Niste bosi. Ima se. Ne preliva toliko, ali se ima. 

Najlepše vas molim , shvatite i setite se, prilikom kušanja Gospoda u pustinji, Satana kaže "pokloni mi se, i sva bogatstva ovog sveta biće tvoja!" Obratite pažnju ko i šta nudi a setite se ko je odbio!

Braćo moja, sestre drage . . . zamolimo Gospoda za oprost.

Da ne budemo, majku mu, ponovo . . . vranama na radost . . . 

Dušica M. Ognjanović