Danima pričaju da stižu pakleni, užareni dani a nebo, kako ono samo zna i ume, sprovodi svoj plan. Kapi kiše ostavljaju svoj trag i od zemlje čine prizor poput nerazmućenog kakaa.
Vidim da je sve ostalo isto. Duša se gubi i daje za iste želje i predmete. Ništa se nije promenilo. Dugo sam već tu, prašnjav, umoran i zatečen od vekova i vaših odluka. Da zlato dajete za blato, dušu, ono najvrednije u bescenje. Srce kao da više i nemate. Hodao sam juče u sumrak jednim gajem. Ptice su pevale ali drugačije. Drugim cvrkutom. U njemu je bilo nekog nemira, straha. Buke svuda unaokolo. Iz daljine ili tu negde . . . u okolini koja više ne nalikuje ljudskom staništu. A opet . . . bogat . . . čuo sam toliko puta poslednjih dana a ne videh ni jednog kojeg bih mogao nazvati, uistinu tako. Dame su nestale. Drumovima sivim i tvrdim , poput uglačanog kamena , zovu ih ulice, šetaju neke žene koje ne znaju za stid.
Njihova lica čini se, sami đavo je oslikao u besu. Krive, bestidne, grube i nepokorne. To više nisu žene, potomci Edemskog vrta. Znam gde sam i šta mi je činiti ali ne znam smem li napisati ovo što vidim? Pišem nečim što nije pero, mastilom koje ostavlja jeftin, šegrtski trag. Svitaka skupocenog papira nemam, pišem na nečemu što zovu imenom sveska. Znam šta trebam i šta moram. Da zapišem i posvedočim. Kao nekada davno, davno kada je barem pet pravednika značilo spas. Šta sad da upišem? Vreme laži ističe, zbog milosti i pravde sam tu.
Noćio bih ali nemam kud. Manastirske kapije su se zatvorile. Reč ludak je danas, izgovarana više od molitve. I tako je ostalo. Da se snalazim. Po neko i želi da mi se obrati, bez poštovanja, stida, samilosti. Bez straha Božijeg. Da li sam glumac, pitaju i misle. . .Htedoh kazati da li vide trupu putujuću samnom ali se, smirenja radi, uzdržavam. Pitaju za kostim a svog ruha ne mogu da se stidim.
Umoran sam . . .
Od lutanja i želje da spasim barem nekog. Dok još mogu. Dok se još može.
Kažem sebi, mili moj Gospode, nemoj da zaboraviš da me probudiš sutra. Možda ću biti potreban da nekom drugom sutra ponovo pružim ruku ili obrišem suzu sa nekog lica koje tuguje. Možda, Gospode dragi, naiđe neko kome ću opet morati da kažem da se ne boji, da se ohrabri jer biće sve na kraju dobro. Možda ću se zadesiti negde da nekome slabom teška vrata otvorim? Možda prozborim sa nekim i tako mu olakšam dan . . . ? Možda je samo najjača želja da sutra budem još više po Tvojoj volji!
Gledam ih kako se svemu raduju. Bogu ni malo ili najmanje. A vreme iz peščanika ističe. Misle da takav sat više ne postoji. Ako ga kako i vide, ne veruju da je tačan.
A onih malo, koji nas vide, pitaju . . .
" Zašto letiš stalno tamo -vamo?"
" Nosim poruke Bogu. One što počinju sa molbom: "Bože pomozi!"
" A zašto ti uvek sediš i ne ideš skoro nigde?"
" Zato što nosim poruke Gospodu koje počinju sa:" Gospode, hvala Ti!"
Zašto ja lutam . . . pitate se?
Da prenesem poruku Gospodu.
Uzalud šetam Predobri Gospode. Stranice su prazne. Imena skoro i da nema ih . . .
Dušica M. Ognjanović
No comments:
Post a Comment