Tefter

„ Čovek koji je video beskonačnost“. Film iz 2015 godine, jedan od mojih omiljenih. Kablovski operateri odlično rade svoj posao u ovo doba koje je i one aktivnije guzove, zalepilo za udoban nameštaj duže nego što je zdravlju milo. Ne javljam se sa druge planete. Živim na istoj planeti kao i vi i svaka solarna frka, meteorska trka i planetarna buka, pogađaju me podjednakim intezitetom kao i vas. „ Što se ne oglašavaš Dule, vidi šta se rad!“ Gde se „radi“ i šta, upitah, pa dobih odgovor: „ Ti ništa nemaš da kažeš povodom ovih dešavanja!?“

Dule kaže da je apolitičan. I svi oni koji znaju i ne znaju privatno Duleta, evo Dule vam kaže da ga politika ne zanima. Ali . . . Dule je nešto ipak primetio: „ kerovi”. Naziv ili ime koje jedan deo naše populacije upotrebljava za pripadnike policije. Vidite . . . ja sam onda kučka. Prvo sam bila štene, sada sam kučka . Kažete da sam izuzetno inteligentna, ljubazna, uljudna prema svima, voljna da pomognem kome treba i kome nikada i nikako ne bi trebalo. Dakle, svako ko mi se obratio, (na ovaj ili onaj način), ostao je zatečen mojim pristupom. Neobično vaspitana za ovo vreme, (tako kažu) i o tome sam već pisala. Vaspitavao me pripadnik Ministarstva Unutrašnjih Poslova. Policajac. No, vratimo se na Duleta „kučka“, koji će odgovoriti onima koji su tražili da Dule kaže koju, pa se po običaju, kasnije ili pokaju ili izvinjavaju . . .

Moj otac, pre svega. Pripadnik „plavaca“, onih koji neki sada nazivaju „kerovi“. Ko ste vi, vi što nečijeg oca, brata, strica, nečiju majku, sestru, supruga ili suprugu, nazivate „kerom“? Koje je vaše leglo, pripadate li pedigriranoj rasi kako bih znala da „podesim“ način obraćanja i prilagodim vokabular . . . ?

Koliko vas , u istinu , poznaje život policajca i njegove porodice? Koliko odricanja, koliko brige, suza, čekanja, molitava, sitnih i malo većih radosti, patnji i sasvim običnih života, žive ti policajci? Da li znate , između ostalog, šta je, po ustavu i zakonu, posao pripadnika policije? Da li znate koliko dece, ( dok vi spavate), ne spava, plašeći se za svog „plavca“?  Tako je bilo i samnom. Odrastala sam tako. U strahu i ljubavi. Ogromnoj! Kada teren nije zahtevao drugačije, otac mi je čitao bajke koje pamtim dan danas, do u detalj, sinhronizovane isključivo i jedino, glasom mog oca. Svaki dan u detinjstvu, proveden u igri sa njim, ostao je u sećanju kao da je bio juče. Moji prvi drugari bili su tatini “plavci” i njihovi klinci.

Poređenje : „ Koja je ovo kerina od pekara! Pogledaj na šta mu liče kiflice danas!?“  „Koji je ovo ker od automehaničara, da mu mamu njegovu slepačku!“ „ Ker je ovaj lekar, sve mu po spisku, nije me pregledao kako treba!“ „ Ker je ovaj moler, šta uradi ovo!?“ „Koje je pseto ova frizerka, šta mi uradi!“  . . . Dokle ovako . . . ? Dokle da nabrajam? Dok ne „ubodem“ ono čime se bavite vi ili vama bliske i drage osobe?

Ne pada mi na pamet. Iz dva razloga: vaspitanje mi ne dozvoljava govoriti rečnikom koji ne priliči osobi mojih moralnih i kulturoloških principa, drugo, mulj nije moje omiljeno mesto za kupanje. Blato, kal, valjanje po tuđem đubretu, svojstveno je krmadima. Mi, nekada mali „kerići od kerova“, sada odrasli u ozbiljne kučke i vučjake , kada zatreba, vodimo se zdravim razumom i stečenim vaspitanjem, (za razliku od onih koji, očito od ranih dana, behu uskraćeni za pomenuto).

Radim svoj posao pošteno, časno i kako primanja pokazuju, kvalitetno. Brinem iste brige kao i vi. Šta , gde, kada, koliko, za šta i kome. Svakome od nas, put je, na neki način isti. Od majčine utrobe do crnice je raspon koji popunjavamo kvalitetnim učešćem u životu ili potpunim promašajem gubeći ga ulodo lajući na zvezde.

Zato je Dule apolitičan. Svestan, da je svako rođen sa po nekim talentom ili više njih. Za pomenutu, ja ga nemam.

Mnogo smo mi grešni . . . Govorim u množini, jer , među prve, ubrajam sebe. Koje to bolje mi očekujemo, kojim pravom? Psujemo Boga, hleb, majku, Sunce . . . sve ono što niko zdravorazuman ne bi učinio pri čistoj svesti. Ova zemlja i malo veći komad u širem radijusu na kome smo „nasađeni“, natopljena je krvlju. Kako krivih tako i nevinih. Istorija se ponavlja ali nikada, na žalost, nije bila dobra učiteljica. Kao po usudu, one glavne lekcije, opomene, previde se i kao po šablonu, na sopstvenu štetu, samo se ponove. . .

Ulica je za uličare, razgovor, dogovor i pristojna komunikacija : za ljude. U bukvalnom smislu. Predlažem da frizere ostavimo da šišaju u miru, pekare da prave slasni, vrući hleb, onako umešno, kako samo oni znaju, lekari neka rade svoj posao, kao i do sada, najbolje što znaju, pevači neka puste glas da se uz dert dočeka zora, pisci neka pišu štiva koja će nas držati budnima do jutra . . . neka svako radi svoj posao najbolje što ume i biće sve kako treba . . .

„ Ker Dule “ će sada otići za jednim od svojih dražih , dopunskih poslova: praviću kiflice sa makom. Suprug i ja, pozvaćemo najuže članove porodice, prijatelje, kumove, nama drage ljude, da se uverimo da su dobro, baš kao što oni za nas to čine svaki dan. Sledeći put kada me neko upita da prokomentarišem situaciju sa ili oko „ulice“, rado ću podneti izveštaj iz svoje : kada su đubretari odneli đubre, bakalnik doneo sveže povrće, teta Ljilja skinula gips, kućepazitelj Aca pozvao na kućni . . . sve ću potanko ispratiti, notirati i zavesti u izveštaj jer , krv nije voda, zar ne?

Dušica M. Ognjanović